Recimo da ste početkom godine predvideli da ćete u 2020. zaraditi za 20 odsto više nego u godini ranije. Na osnovu čega ćete, na isteku 2020, reći da li je ovo predviđanje bilo dobro ili loše? Moguće je da ćete reći - na osnovu rezultata, tj. toga da li ste dobacili do željenih 20 odsto boljitka. Međutim, ima nešto važnije od poređenja rezultata s projekcijama.
Prvo: pretpostavke. Da li su realne, na osnovu čega je formirano predviđanje? Ako ste planirali dodatni honorarni posao ili hobi koji ćete aktivirati i na njemu zaraditi, onda ste planirali da pogurate rast prihoda. Moguće je da ste predvideli da će impuls doći sa strane tražnje (da će posao koji obavljate biti atraktivniji), pa ste računali da će nešto i da povuče rast primanja.
Drugo: posvećenost. Ako ste tokom godine radili na tome da se obistine pretpostavke na osnovu kojih ste formirali predviđanje, onda ste bili korak bliže tome da se predviđanje ostvari. To je zapravo povezano s pristupom. Šta ste želeli da postignete predviđanjem? Da se zaista obavežete, pokažete rešenost da se cilj ostvari ili da tek usput kažete nešto što zvuči dobro.
Treće: poređenje. Kako su prošli drugi tokom 2020? Da li su oni s kojima možete da se poredite prošli bolje ili lošije od vas? Ako ste prošli bolje od drugih s kojima ste bili na istim polaznim pozicijama, to je znak da ste ipak potrudili da napredujete tokom godine.
Ako su pretpostavke bile dobre, ako ste bili posvećeni i ako ste prošli dobro u poređenju s drugima – predviđanju s početka 2020. nema se šta prigovoriti. Bez obzira da li ste uspeli da zaradite 20% više, ostali na istom kao u 2019. ili čak zaradili manje! Ne treba napominjati da je 2020. neregularna godina i da podbacivanje rezultata u odnosu na ambiciozni plan ne može biti razlog za nezadovoljstvo projekcijama. Kao što se, s druge strane, može desiti da sticajem srećnih okolnosti prebacite plan a da gotovo ništa dobro niste predvideli niti preduzeli.
Slično je s makroekonomskim projekcijama. One se zasnivaju na raspoloživim informacijama u trenutku kada se prave (kakvo je zatečeno stanje) i sagledavanju efekata mera ekonomske politike koje će se preduzeti (kakve se promene očekuju). Projekcije nisu prognoze, iako se makroekonomista često spočitava da su loši prognozeri. Ekonomska politika može biti drugačija nego što se najavljivalo, uslovi za poslovanje drugačiji nego što se očekivalo (kao npr. u aktuelnoj pandemiji) i slično. U takvim uslovima, projekcije će biti loš predskazatelj budućeg stanja.
Kreatori ekonomske politike (vlast) u obavezi su da imaju bolje projekcije od šire javnosti. Ponajviše zahvaljujući polugama koje imaju, tj. mogućnosti da ono što je pretpostavljeno i sprovedu u praksi – politike da se pogura rast stoje im na raspolaganju. Bitni su i drugi elementi. Zvaničnu makroekonomsku projekciju ćemo oceniti kao dobru ukoliko je zasnovana na objektivnim pretpostavkama, iskrenom pristupu i komparaciji ostvarenih rezultata s uporedivim zemljama. I ovde, međutim, važi da se projekcija ne sme osuditi samo zbog toga što rezultati odstupaju od plana, upravo zbog okolnosti na koje se nije moglo uticati.
Kritika je potrebna kada nije ispunjen neki od elemenata koji se zahteva u dobrim makroprojekcijama. Ako se projektuje boljitak, ali ne i faktori koji će pogurati ili povući rast. Ako nema iskrenosti i posvećenosti da se pretpostavke realizuju. Ako se ne poredimo s drugima ili to činimo na subjektivan način.
Dakle, vlast i analitičari nisu u istoj poziciji. Veća odgovornost je na prvima. I projekcije drugih možemo ocenjivati iz ugla pomenutih kriterijuma, ali ćemo im ostaviti i pravo da budu zahtevni prema (moćnijim) zvaničnim projekcijama.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar