Počinje nova misija Međunarodnog monetarnog fonda (MMF-a), poslednja u aktuelnom aranžmanu koji Srbija ima s ovom međunarodnom organizacijom. Specifična je i po tome što će se voditi onlajn sastanci, tj. Fondovci neće doputovati u Beograd. Tako je bilo i prošli put (pre tri meseca), a nije se primetilo nešto neuobičajeno ili drugačije u poređenju sa standardnim posetama i razgovorima.
Da napomenem da ovaj tekst predajem pre nego što ću i ja, kao deo ekipe Fiskalnog saveta, razmeniti mišljenje s predstavnicima Fonda, tako da je ovde reč o očekivanjima a ne o otkrivanju sadržaja tih razgovora.
MMF i vlada razgovaraće, i to je već saopšteno, o još jednom rebalansu budžeta za ovu godinu i o okvirima budžeta za sledeću godinu. Pored fiskalnih tema, napraviće se presek rezultata i trendova i u ostalim oblastima, kao što su monetarna politika, preduzeća u državnom vlasništvu ili tržište rada.
Kada je reč o fiskalnim kretanjima, još jedan rebalans budžeta u ovoj godini (nakon aprilskog) prikazaće dinamiku javnih prihoda i rashoda. Fiskalni deficit bi trebalo da bude blizak onom iz rebalansa (oko 380 milijardi dinara ili oko 7% BDP-a), mada su i prihodi i rashodi veći nego što se prilikom usvajanja rebalansa mislilo. Prihodi zbog boljih privrednih kretanja, a rashodi zbog drugog paketa pomoći, usvojenog nakon prvog rebalansa. Ostaje da se vidi da li će oktobarski rebalans doneti neka iznenađenja. Moguće su neke neplanirane intervencije u preduzećima u kojima država ima vlasništvo (videćemo šta je prava priča sa Er Srbijom, da li zaista može sama da plaća obaveze) i dodatno povećanje deficita u ovoj godini, iznad 7% BDP-a.
U svemu, ne očekujem veće probleme tokom ove misije. I da deficit bude nešto veći nego što se prvim rebalansom planiralo, krizna je godina pa se to može tolerisati. Rebalans će biti važniji za bolje sagledavanje onoga što nas može čekati u sledećoj godini.
Razgovaraće se, dakle, i o osnovnim crtama budžeta za 2021. Za penzije postoji formula po kojoj se formiraju i, po svoj prilici, ona će biti i primenjena. Treba ostaviti prostora (para) za javne investicije, koje su i u ovoj godini bile iznenađujuće visoke, a infrastrukturnih planova i potreba i te kako ima. Najveća diskusija će se voditi oko projekcije prihoda i o platama u javnom sektoru. Prihodi su povezani s privrednom dinamikom, koja će i u sledećoj godini biti neizvesna – biće ostvaren privredni rast ali je teško reći i koliki, s obzirom na nepoznanice u vezi s virusom i ekonomskim posledicama.
Što se plata u javnom sektoru tiče, one su zapravo povezane s projekcijom prihoda i tu dolazimo do ključnog trenutka. Pošto su penzije i javne investicije, pa i poželjni deficit i putanja javnog duga, manje-više zadate i poznate veličine, rast zarada zavisiće od projekcije javnih prihoda. Prihodi (tj. predviđeni privredni rast) predstavljaju guber za prostiranje plata: ukoliko se smatra da će prilivi u budžet biti veliki, onda je moguć i veći plat zarada u javnom sektoru. (Moguć, u budžetskom smislu, a da li je i opravdan u vreme kada privatni sektor grca – to je drugo pitanje).
I ma koliko vesti o privrednoj aktivnosti u ovoj godini bile iznenađujuće dobre (činilo se da će pad biti veći od 3%, a sada se projekcija kreće oko -1%), to ne znači da u 2021. treba biti dodatno optimističan. Naprotiv: što je u 2020. godini pad manji, u 2021. biće teže odskočiti od tog nivoa. Niža baza, naime, omogućuje da se statistički zabeleži veći rast. Dakle, da smo u 2020. godini imali pad od npr. 3%, u sledećoj ne bi iznenadio ni rast od 5-6%; ovako, bolji rezultat u tekućoj godini znači da se u sledećoj objektivno može očekivati rast za 3-4%.
Nesumnjivo je da je bolje imati veći privredni rast a ne manji. Iako alanfordovski, prethodno se mora ponavljati, da ne ispadne kritika uvek i po svaku cenu. Radujem se ako ovodišnji rezultat bude iznad očekivanog nakon izbijanja korona krize. Sledi i neizbežno “ali”. Tiče se toga da trajni i preterani optimizam ima dva cilja: da predstavi da smo bolji ili najbolji od većine ili svih zemalja (iako je, može se reći, reč samo o jednom gemu u teniskom meču) i da proširi guber za javne rashode u sledećem periodu. U ovoj i u prethodnoj godini optimizam se pokazao kao opravdan, pošto će finalni rezultat biti bolji od prognoza koje su se javljale tokom godine.
Ali, treba biti obazriv i projektovati umeren oporavak jer je to jedino razumno i odgovorno. Naročito u periodu neizvesnosti, kada se lako možemo prevariti. Neka stanje na terenu bude bolje od odmerenog plana, ništa se loše neće desiti; ako, pak, podbacimo onda se može narušiti makroekonomska stabilnost.
Pored logike, na isti zaključak upućuje nas i iskustvo: bolji rezultati od očekivanja bili su ti koji su omogućili zalihe za višegodišnji rast plata i penzija, za javne investicije, za intervencije u aktuelnom kriznom periodu, za povremene bonuse za penzionere ili za 100 evra svim punoletnim građanima (daleko od toga da je sve pobrojano trebalo ali poenta je da se moglo zahvaljujući zalihama). S druge strane, jedan loš potez može da ostavi dugoročne posledice. Najbolji primer je preterano povećanje penzija u jesen 2008. godine, na pragu varljive 2009. godine.
Zato, i da time zaključim, u predstojeća dva meseca, kada se kroji ekonomska politika za sledeću godinu, najveći optimizam ulilo bi izostajanje preteranog optimizma.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare