Završena je još jedna epizoda u kojoj su o visini minimalne zarade pregovorali poslodavci, zaposleni i država. Imala je uobičajenu dinamiku: zaplet sa naizgled nepremostivim razlikama i rasplet u kome su svi pomalo zadovoljni i nezadovoljni. Navikli smo već, serija traje više sezona, i to upravo kvari celokupni utisak – nije loše, ali već viđeno. Bilo kako bilo, od sledeće godine minimalna zarada biće veća za 6,6% (za oko 2.000 dinara) i iznosiće nešto više od 32.000 dinara (variraće od meseca do meseca, u zavisnosti od broja radnih sati, ali to je uobičajeno i manje važno).
Zagovornici minimalne zarade ističu da je ona sredstvo koje uvećava prihode siromašnijih i smanjuje nejednakost u društvu. Sprečava se eksploatacija radnika koji nisu u mogućnosti da se sami izbore za veće plate. Povećani prihodi zaposlenih uvećavaju tražnju i time podstiču proizvodnju i privredni rast, pa i otvaranje novih radnih mesta. Deo stanovništva se podiže iz siromaštva i smanjuje se pritisak na državne fondove za socijalno ugrožene građane. Zaposleni su motivisaniji, zainteresovani da uče i da se obučavaju, pa iz toga proisteklo povećanje produktivnosti nadomešćuje veće troškove rada i profiti poslodavaca nisu okrnjeni.
Protivnici minimalne zarade kažu da ona dovodi do već nezaposlenosti, pošto neki poslodavci neće moći da plate tu arbitrarno utvrđenu zaradu, a mogli bi nižu. Cena rada treba da se određuje na tržištu, pa svako mešanje sa strane stvara distorziju, u ovom slučaju manju tražnju za radnom snagom. Veći troškovi rada mogu da se preliju na finalne cene i da time poguraju inflaciju i umanje životni standard (i to svih, a ne samo onih koji primaju minimalnu zaradu). Time se, paradoksalno, u želji da se pomogne radnicima s nižim primanjima, doprinosi njihovoj većoj nezaposlenosti i povećanju siromaštva i nejednakosti. U praksi se minimalna zarada može zaobići time što poslodavac isplati minimalnu zaradu, a onda zaposleni vrati deo novca, ali to nisu legalna niti dobra rešenja.
Ako pobrojane teorijske prednosti i mane ne daju jasan odgovor, da li empirijska istraživanja bacaju bolje svetlo na svrsishodnost minimalne zarade? Ne! Dobijaju se različiti rezultati, pa danas preovlađuje stav da minimalna zarada nema niti izražen pozitivan efekat (na prihode, smanjenje nejednakosti) niti negativan efekat (na veću nezaposlenost). Minimalnoj zaradi se u mnogim državama ne posvećuje preterana pažnja, jer od nje zavisi mali broj zaposlenih (najčešće znatno manje od 10% zaposlenih). Više se lome teorijska koplja, jer je minimalna zarada vid državne intervencije i sputavanja slobodnog tržišta. Moglo bi se reći: mnogo buke ni oko čega.
Ono što se, međutim, preporučuje, a važno je za Srbiju, jeste da minimalna zarada ne treba da bude određena na previsokom nivou. Ukoliko je to slučaj, preovlađuju negativni efekti za privredu i društvo. Pri tome, taj nivo, u odnosu na koji se posmatra minimalac, predstavlja ili prosečna ili medijalna zarada (medijalna zarada se određuje kao iznos do koga polovina stanovništva ostvaruje platu). Dakle, nije dobro reći da je kod nas minimalac trostruko manji nego Sloveniji – pa da je to znak da treba brže da raste – već treba njegovu visinu posmatrati u odnosu na snagu privrede.
Prema relevantnim pokazateljima, naša minimalna zarada je prilično visoka i među najvećim je u Evropi. Dobacuje do polovine prosečne plate i do dve trećine medijalne zarade. Da je minimalna plata prilično visoka vidi se i posredno – petina zaposlenih u Srbiji prima minimalac, pa smo i prema ovom pokazatelju u evropskom vrhu (da, moguće da je taj broj u praksi nešto manji, jer se na zvaničnu zaradu ponekad dodaje i određeni iznos na ruke, ali to ne remeti osnovne zaključke). Kumulativni porast minimalne zarad za više od 40% nakon 2017. godine govori da se ovo pitanje zahuktava i da se stvari mogu oteti kontroli.
Dodajmo na kraju nekoliko specifičnosti „aktuelnog trenutka“. Rast minimalca je u nekoliko prethodnih godina praćen povećanjem tzv. neoporezivog dela zarade (od sledeće godine taj iznos biće veći za 2000 dinara), tj. dela plate na koji se državi ne plaća porez. Dakle, preduzeća moraju više da izdvoje za minimalne zarade, a manje za državu. Ovakvo opredeljenje nije loše jer se ublažava udarac rasta minimalca na bilanse preduzeća. (Računica pokazuje da udarac zapravo primaju oni koji zapošljavaju dominantno radnike s minimalcima, dok oni koji ih nemaju imaju i koristi od čitave operacije).
Ipak, posledica je da će se slabije puniti državni budžet, a, s obzirom na to da najveći deo prihoda od zarada pripada lokalnim samoupravama, problemi će se osetiti u fondovima gradova i opština. A na tom nivou države već imamo velika previranja i probleme. Tradicionalno su lokalne finansije neuređene, s velikim docnjama u plaćanjima i malim kapitalnim investicijama. Nije do kraja poznato ni kako i koliko je aktuelna zdravstvena ekonomska kriza (dodatno) pogodila lokalne budžete. Ukoliko centralni republički budžet transferima pokrije gubitke lokala, onda će se manjak očitati u republičkoj kasi. U svemu, može se ispostaviti da će novi minimalac ostaviti posledice na mestu na kome se to neposredno ne očekuje. To je i inače slučaj s državnim intervencijama, pa je pri svakoj promeni ekonomske politike neophodno uzeti u obzir sve promene koje nastaju.
Konačno, utisak je da se minimalnoj zaradi pripisuje veći značaj od onoga koji ona treba da ima. To nije najznačajniji instrument za povećanje standarda ljudi i za socijalnu zaštitu najsiromašnijih. Za standard je presudan privredni rast, porast plata zasnovan na produktivnosti i tržišnim principima (a ne na dogovorima i propisima), a za zaštitu najugroženijih drugačija socijalna politika (najugroženiji zapravo i ne rade i njima minimalna zarada nije važna). Ali, kao i obično, kod nas se traže prečice i umesto stvarnog napretka (reformi) ključnim se proglašavaju potezi pera.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare