Piše Veselin Simonović: Borite se protiv Vučića u Beogradu, a ne na Zapadu

To, naravno, nije video i nije o tome izveštavao odlazeći američki ambasador u Beogradu Entoni F. Godfri, on je mogao samo da ih obavesti o lepotama naše zemlje, dobroj hrani i piću i da s vremena na vreme proturi neku obmanu. Za drugo nešto i nije imao mandat, ako me razumete, pa zato i ne treba gajiti bilo kakva očekivanja od novog ambasadora Kristofera Hila, jer se odnos američke administracije prema vlastima u Srbiji nije promenio. Dolazak Hila i izaslanika Gabrijela Eskobara je samo znak da će se američka administracija više i neposrednije angažovati na rešavanju kosovskog pitanja.Oduševljenje opozicije pismom kongresmena srazmerno je njenoj nemoći da se odupre autoritarnoj vlasti Aleksandra Vučića. Kod demokratske javnosti ono budi nadu da će jednog dana u doglednoj budućnosti zapadne vlade uvideti ko im je i kakav je glavni partner na Balkanu. Iluzija je i da bi takva pisma mogla da oslabe rejting predsednika pred predstojeće izbore, naprotiv. Predizbornu borbu opozicija bi morala da vodi od Subotice do Vranja, a ne u Vašingtonu i Briselu, jer su do izbora ostala samo 144 dana.Da se vratimo na značaj pisma kongresmena, koliko ono može da utiče na administraciju SAD. I da ga je potpisalo više (od šest) kongresmena, ono ne bi bitnije uticalo na spoljnu politiku koju vodi izvršna vlast, ali ako bi takva upozorenja o nedemokratskom režimu u Beogradu bila učestalija, to bi u budućnosti moglo da utiče na javno mnjenje pa samim tim i na američku administraciju. Nediplomatski, narodski rečeno - „ne lipši magarče do zelene trave“.I odgovor na drugo pitanje – zašto je jedno pismo izazvalo histeričnu reakciju srpskog predsednika. Ovu rezoluciju je potpisalo, kaže predsednik, „četiri ili pet, ili koliko, kongresmena iz Demokratske stranke… videćete u narednih mesec i po dana koliko će kongresmena da potpiše srpsku rezoluciju“. Ne mogu a da ne podelim sa vama scenu koju sam zamislio i kojoj se još smejem: Marko Đurić satima namešta leptir-mašnu i u besu razbija ogledalo, jer kasni u Kongres SAD, gde ga čeka 50 republikanaca da potpiše pismo podrške Aleksandru Vučiću.I sve kad bi uspeo u narednom periodu, preko lobista koji u SAD rade za njega, da nađe sedmoricu kongresmena koji bi sačinili neku rezoluciju, i to ništa ne bi promenilo u tamošnjoj spoljnoj politici. Zašto je vlast onda histerično reagovala? Stručni ljudi, u koje ne ubrajam sebe, pišu da je histerični napad uglavnom uzrokovan nekom neispunjenom željom. Razmišljam samo – da li je uzrok u prevelikoj želji našeg predsednika da se svima dopadne i činjenici da najbolje zna koliko je u ovom slučaju kriv.