1
Odolevao je dve nedelje, bahatio se izjavama na račun ljudi koji su blokirali puteve Srbije, a onda mu se ceo koncept srušio u Nedeljicama. Naleteo je na onog trećepozivca, malog velikog čoveka, koji mu je rekao NE, u direktnom prenosu u nenameštenom razgovoru, na kakav je odavno zaboravio. Jer, poznato je, uglavnom priča sam sa sobom ili sa odabranim sagovornicima u lažnim duelima, koje, naravno, uvek dobija.
Trećepozivac se nije dao i pokvario mu je ideju blickriga, kojim je munjevito hteo da progura dva zakona, važna na putu ka Svetom gralu ove vlasti, „Rio Tintu“.
Pročitajte još...
A sve je bilo spremno za brzu kapitulaciju uspavane Srbije, ispošćene depresijom i beznađem. Delovalo je da mantra o Đilasovim plaćenicima još funkcioniše. Vulin se istakao pretnjama policijskim nasiljem, gaulajteri su se razmileli po režimskim televizijama da objasne da je litijum Srbiji božji dar, kad ono iskoči neplanirani trećepozivac – ukopan kao predak na Ceru 1914. – i ni koraka nazad.
I on, užasnut činjenicom da mu se u Nedeljicama neko uživo opire, neko koga u direktnom prenosu ne može da nazove ni barabom ni Rokfelerovim plaćenikom, shvativši da se hiljade ljudi ne razilaze sa ulica, da će ih svakog vikenda biti sve više, prestrašen i iznenada klonuo, saopšti da nije bio dobro informisan. Da su ljudi iz Jadra s pravom uplašeni, a onda teškom mukom iscedi kroz zube da ovakav Zakon o eksproprijaciji neće potpisati, a da onaj o referendumu mora da se menja.
Eh, šta ti je televizija i direktni prenos, samo je falilo da vikne: „Niko ne sme da vas bije!“
Nije važno što je samo dva dana ranije govorio da su predlozi zakona odlični, da neće ustupiti pred ulicom, nije važno što se sa ljudima iz Jadra i Rađevine sprdao tako što im je poručivao „šta hoćete, da vozite električne automobile, a nećete da se kopa litijum“.
Posle deset godina doživeo je prvi ozbiljan poraz. Iz svih krajeva Srbije mu je poručeno da ovako dalje neće moći. Neće biti blickriga, proleće je daleko, a protivnika sve više i ne stanuju isključivo u strankama. To su već desetine pokreta, inicijativa i grupa građana, teško je iskontrolisati ko tu koga vodi, ko organizuje. Nije baš kao „Otpor“ u Miloševićevo vreme, ali pomalo liči.
Na bušnom naprednjačkom buretu sve je više rupa koje dugoprsti Vučić s mukom uspeva da začepi.
Iz čitave Srbije lokalni SNS šerifi javljaju da se među članstvom širi stid i zazor od komšija, da se samopouzdanje topi poput kugle sladoleda, a raskrsnice pune gnevnih ljudi potvrđuju činjenicu da više vredi jedan opozicionar koji hoće, nego deset naprednjaka koji moraju.
Naravno, ne bavi se Vučić badava 30 godina politikom. Ko misli da je ozbiljno načet, grdno se vara.
Osetio je da je tvrdo, povukao se i lukavo čeka da se ljudi iz opozicije u otimačini oko plena neočekivane pobede, podele i posvađaju. Sve će učiniti da preseče talas, da sačeka da protesti, pošto su pokazali svu slabost režima, ogole do kraja i svu slabost opozicije.
Ako opozicija ne nasedne na ponuđeno „primirje“, ako munjevito zameni svoju zimu za Vučićevo proleće, ima šanse da glavnu temu izbornog nadmetanja održi sve do aprila, do izbora. Da svu energiju fokusira i ukrupni je na „Rio Tintu“. Jer, Vučića „Rio Tinto“ najviše boli, „Rio Tinta“ se najviše i plaši.
Zašto? Eh, zašto.
Zna, dugoprsti, zašto.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare