Šta mislite, kada bismo ukinuli ama baš svaki tabloid na planeti Zemlji, da li bi tabloidni sadržaj nestao sa lica zemlje? Ja mislim da ne bi. Mislim da bismo ga proizvodili sami zato što smo nekad, nekako, a da nismo to ni primetili, svi mi postali tabloidni ljudi.

Kada kažem svi, tu ubrajam i samu sebe. Bavim se novinarstvom već nekoliko godina u raznim njegovim formama. Kao mlada i ambiciozna osoba koja je želela da kida u poslu, dovela sam sebe do trenutka u kome moji prijatelji u najintimnijem razgovoru sa mnom, usput provlače i rečenicu: ali o ovome nemoj da pišeš javno. I tada mi je doprlo iz prilično dobro oblikovane zadnjice u glavu – ženo, ovo HC novinarstvo, čast vrhunskim istraživačkim novinarima, nije za tebe. Novinarstvo mora da se živi. Takođe, to je bio momenat kada sam na spisak osobina na kojima radim stavila i tu jednu fusnotu – ne budi ajkulica.

Međutim, ubrzo sam promenila svoj život iz korena, samim tim i glavnu profesiju ali jedna stvar i dalje je trigerovala moje ne-novinarske (jer dobro novinarstvo nije tabloidno), već tabloidne instinkte. Svi mi svakodnevno naoružani internetom, društvenim mrežama i kamerama na telefonima idemo, kako ovim gradom tako i ovim sajber prostorom i pravimo neizmernu štetu.  Svakodnevno, bivamo gori od baš svakog tabloida koji možemo da zamislimo.

Ne bih to osvestila da nisam pričala sa drugaricom i koleginicom koja mi je u jednom trenutku rekla – možeš li da zamisliš, ja čak ni nemam tviter ali mene prijatelji svakodnevno obaveštavaju šta ta xy, na žalost duševno obolela osoba, piše o meni. A da se razumemo, ona je ovo „duševno obolela“  rekla sa dubokim saosećanjem jer je vrlo obrazovana i saosećajna osoba koja u životu nikoga nije bezrazložno napala ni za šta. Za razliku od mene, ona se nikad nije upecala na tabloidnog đavolka u sebi. I da se razumemo, ako postoji jedan ultimativno grozan tabloid onda je to Tviter na kome sam nekada davno izdržala jedva nekih dva meseca. Onda sam shvatila da je nivo mraka, cinizma i otrova u meni toliki da će me tabliodna tviterština progutati ako tako nastavim.

Nedugo zatim, stiže i meni sličan print skrin. Jedna druga duševno obolela osoba (i ovo zaista kažem sa dubokim saosećanjem jer bih svakome, pa i njemu, uvek poželela hrpu mentalnog zdravlja), javno poziva ljude da glasaju šta izaziva gori osećaj u ljudima – moj tekst o mladom patrijarhu ili poezija mlade i talentovane pesnikinje. Pritom, pesnikinja nije uradila ništa da uvredi bilo koga osim što je u popularnoj emisiji pročitala svoju pesmu. I evo ti, na internetu lov na veštice. Gomila ljudi obavlja posao tabloida kao da su za to plaćeni, a nisu. Teorije zavera kreću da se pletu, sve ti je to antisrpska zavera ili ne daj Bože, ona mnogo gore vrste – feministička.

Pritom, spomenuta osoba prednjači u etiketiranju medija i po njegovom mišljenju skoro svi mediji na ovom našem informativnom nebu spadaju u neku vrstu tabloida. Samo je eto on, čist pred Bogom i ljudima. Osim kad pravi javne ankete, spletkari, lajkuje im fotografije na Instagramu pa ih blati iza leđa, spremno čeka da se desi bilo kakav problem da bi od njega napravio pičvajz i skandal, a sve to zbog duboko ukorenjene fiksacije u svojoj glavi o nekakvom super herojstvu. Drugim rečima zbog nekontrolisanog i ranjenog ega.

I to je ono što me je najviše zabrinulo od svega. Više i od toga što smo postali tabliodni ljudi. Da li smo isto tako pomislili da pljujući i bljujući po drugim ljudima, dok ih osuđujemo ili vređamo, dok morališemo i seciramo, dok im stavljamo reči u usta i donosimo neosnovane zaključke, da li na sve to još i verujemo da činimo nekakvo dobro delo? Da je to nekakav internet krstaški pohod?

I da, možete smatrati licemernim što ja o ovome govorim sa pozicije kolumnistkinje, ali ja sam sa sobom odavno raščistila. Bavim se temama koje me lično pogađaju, kao što je na primer pravo svake žene da izjavljuje šta god poželi na televiziji. Sa svojim tabloidnim instinktom obračunavam se već duže vreme. I dobro znam kako to ume da izgleda. Neki đavo u tebi željan je krvi pa ga moraš nahraniti tuđim mesom.