Podeli:
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Moj milenijalski život. Sa nogama raskrečenim između dva veka, sa razočaranjem iz prethodnog napakovanim u svest i horizontom fabrikovanog optimizma koji nam se unosi intravenozno, sa lekcijama kako je sve što vredi u krvi i znoju stovreno i ovim drugim kako moramo biti nežni prema sebi, mi smo potpuno olupane šizofrene kreature.

Budi me alarm tačno u devet jer dan počinje lekom koji pijem i zbog koga se već celu godinu mnogo lakše dižem na noge. Cena toga? (Da cena, odbacujem jaram koji su mi roditelji nametnuli iz najbolje namere a to je da ne pričam o monetarnoj strani života. A košta sve i u uvek, na neki od mnogo načina.) Cena toga je da ne pijem alkohol isto toliko, što znači i da sam nešto manje socijalna, jer ovde – alkohol i traume connecting people. Pa ipak, za mene tako ornu da budem najbolja verzija sebe tržište ima rešenje, jer naravno tržište uvek ima rešenje, ono je alfa i omega naših egzistencija i ja sam prestala da se protiv toga borim, a u ovom slučaju to rešenje se zove bezalkoholno pivo. (Otvoreni smo za sponzorstva, molim vas obratite se marketingu.)

Odmah nakon buđenja i nakon ptičijeg doručka od zrnevlja, jer ja isto tako pazim i da se zdravo hranim ko još želi da umre od raka zbog zagorelog ulja na teflonu, kreću da mi naviru stvari sa beskonačnog spiska obaveza kojima se nikad neće videti kraj. Život je jedna beskrajna check lista i to sam isto tako prigrlila. Ommmm, smisao je u putovanju, što više kukica to bolje, samo da nije retrogradni merkur ili nešto slično. I krećem ja tako da štikliram jedno po jedno, od zalivanja dece (imam bananu Smilju i kakos palmu Smiljana), pranja sudova, štikliranja u aplikaciju da sam dobila menstruaciju, znači prvo manuelno pa posle kreće i onaj umniji posao, ovo je sve samo uvod…

Okej, danas je red na mene da kuvam. Moj partner i ja praktikujemo rodnu ravnopravnost i sve kućne poslove obavljamo naizmenično. Imamo ostatak špageta i neke šargarepe, znači bolonjeze, divno. Strašno sam ponosna na to što nam je uvek prazan frižider. Prvo zato što nemamo puno novca jer je u Srbiji hrana uvek bila jedna od najskupljih stavki, drugo zato što je to ekološki ispravno, treće naravno da na duši nosim i sve one na svetu koji gladuju. Ja sam vaspitano dete… Ušlo u treću deceniju života. A da, nas dvoje i recikliramo, valjda sva ta odvojena plastika, staklo i karton na kraju odu gde treba… A i da ne odu, već ionako živimo na ekološkom kreditu.

Trenutno sam između dva posla. To se tako kaže kada ste nezaposleni ali se aktivno koprcate i stalno nešto radite nekad za džabe, nekad kane nešto sitno, što se kaže – kotrlja se. Moje suštinsko zanimanje je to da sam dramaturškinja i spisateljica. Ja dakle osmišljavam koncepte i pišem, ali kako samo pisati već odavno nije dovoljno, svako ko skokne na moj bedni ručno sklepani sajt videće da nema grane u kojoj se nisam oprobala.

A evo, sad se baš nešto interesujem i za interaktivan storytelling, nekon što sam ispušila na svakom konkursu filmskog centra Srbije a i pozorište koje je oduvek bilo u krizi je sad tek potpuno prslo, možda je ipak vreme da prestanem da se plašim gejminga, život je jedan veliki algoritam, savladaću ja to. Imam čak i plan!

Prvo ću da odslušam jedan tutorijal o tome kako radi Elementor, jer moj sajt, moja lična karta i moja prezentacija svetu ima nekoliko poprilično slabih tački od kojih je jedan i ta što nije na engleskom. Onda ću da pogledam jedan tutorijal o tome kako radi Tvajn, jedan drugi program za pisanje interaktivnih priča, onda ću probati da napišem jednu priču, pa ću zamoliti ljude da je pređu ali link neću okačiti na Fejs nego na sajt da bih mu ipak podigla promet, zato pre toga moram da naučim i kako da pristojno izdizajniram sajt da se ne blamiram. U međuvremenu bih mogla da pogledam i jedan tutorijal o uspešnom vođenju društvenih mreža jer ovo što sam radila na intuiciju, radila sam, stvari su sve ozbiljnije, ostaću flekica mastila u zagađenom okeanu. Pritom telefon mi je krš, ozbiljno mi je suženo polje emotikona koje mogu da koristim.

A pošto je sve ovo jedno tutorijalski neplaćeno ulaganje u sebe, usput bih mogla da pogledam i tutorijal o tome kako je najbolje manipulisati raznim espreso aparatima, da kada budem išla po splavovima po savskom keju vidim treba li im šankerka, znam o čemu se priča. A pošto trenutno nemam novca da dokrajčim više i tu vožnju, pogledaću možda ima li neki korisan tutorijal pa da manje platim časove kad mi nešto kane. Svakako to je isto dosta dobro ulaganje jer mogu da se prijavim posle da radim i kao vozačica u Car:go-u, sigurna sam da bi voleli da imaju i neku žensku vozačicu kao foru, pa makar i nemala ogromno iskustvo. Sve je to dobro, sve je to iskustvo koje će mi trebati da bih realistično pisala. E sad, kad ću to tog dela da zapravo pišem, stići, ne znam baš.

A ne znam baš ni kada ću sve ovo stići da uradim, no dobro pogledaću i neki tutorijal o boljoj organizaciji vremena i krenuću konačno da koristim Gugl kalendrar. Opušteno, sva su nam vrata danas otvorena, sve se može, verovatno i sve stiže samo za neka tri života. Al’ dobro makar života još ima. Dani se nižu – kukica, kukica, kukica.

Komentari

Vaš komentar