Piše Ranko Pivljanin: Naprednjačka bljakada

Utakmica nema, koroni nismo još stali na epidemijski rep, nije valjda opet rođendan Vučiću ( takav se, ipak, samo jednom rađa), pomislio sam neku noć kad se od zapaljenih baklji i vatrometa zažarilo nebo iznad Voždovca, a sumporasti dim rasplinuo iznad krovova.

Ako se sećate, paljenjem baklji je početkom marta proslavljen dan njegovog rođenja na niškoj tvrđavi, koja od tih vatrenih izliva ljubavi nije izgorela samo zato što je sazidana od kamena. Mada je pretila opasnost da se istopi od miline.

Ne. Ispostaviće se da je to bio odgovor svesnih i naprednih snaga na subverzivnu delatnost nezahvalnog naroda koji se poslednjih nekoliko večeri, dokon i sit, dohvatio šerpi i poklopaca pa manijački lupa po njima remeteći nirvanu policijskog i penzionerskog sata. Na tu disharmoničnu kakofoniju zabludelih i zavedenih koji „navijaju za koronu“ uzvraćeno je žestoko teškom artiljerijom onih koji su sebi ispisali tapiju vlasništva nad državom.

U tu svrhu korišćen je i adekvatan razglas, pretpostavljamo pozajmljen od di džej Vesića iz koncertne dvorane zvane Skupština grada, sa koga se čula poznata pesma o lopovu Đilasu koji se poziva da vrati pare. Ono, ako im taj nešto dođe, mogli su i telefonom da ga pozovu ili pošalju uterivače dugova – bar u tim kadrovima ne oskudevaju – umesto što su iznosili gabaritne zvučnike na krovove i preko njih ga prozivali. Hajde i da razumemo ovaj bizarni pokušaj rešavanja poverilačkih odnosa, ali čemu baklje i vatrometi?

Je’l se nešto proslavljalo? Ako jeste, kažite i nama da se i mi radujemo. Da nije bilo u pitanju plansko uništavanje omiljenih navijačkih rekvizita – nema fudbala, pa se nagomilalo? Ono, huliganska tuga pregolema, baklji ima, utakmica nema. Ili, pak, nešto treće što mi ostali ne možemo da pojmimo?

Jeste, upravo se radi o tom trećem što je, uslovno rečeno, normalnom mozgu neshvatljivo, ali naprednjačkom, opet uslovno rečeno, mozgu prepoznatljivo i jasno ko dan. Ne mora čak ni to – razumevanje stvari i logika ovde nisu obavezni, čak nisu ni poželjni – ali je srcu milo i dušu greje. Prisustvovali smo beslovesnoj demonstracija moći vašarskog karaktera- neka puca, pršti, udara i šljašti – koja je zaštitni znak ove vlasti i pripadajućih joj sledbenika.

Istovremeno, bilo je to i preteće pismo vladajuće stranke sopstvenom narodu ispisano stadionskim rukopisom sa porukom – mi možemo jače i bolje, a bogami i žešće. Otprilike, u našim rukama su i benzin i šibica, pa vi lupajte u šerpe.

Pominjanje opozicije bilo je samo kamuflaža i trik – zna vlast dobro da nisu oni izveli narod na balkone. Pa, oni su jedva juče sami sebe izveli na stepenice ispred skupštinske zgrade i umalo da ih linčuje grupica pravovernih penzionera, a kad ih se dohvatio „Pink“, od Sergeja su ostale samo naočare a od Đilasa maska.

Šerpe u ruke ljudima je tutnula upravo vlast i sad gleda kako da ih vrati u ormare. Otud ova babunska orgija sa vriskom i pucanjem i sa jasnim pečatom „organizovane spontanosti“. Da nije tako, šenlučilo bi se u još nekoj beogradskoj opštini, a ne samo u četiri. Nije valjda da u dvadeset ostalih opština nema naprednih snaga da se uspentraju na krov, zaždiju baklju i skrešu nešto sočno na račun tajkuna Đilasa. Ima, naravno, nego se u žurbi, ovaj put, nije stiglo, što ne znači da neće. Javi se, Barajevo! Ole, ole!