Piše Ranko Pivljanin: Mladić, heroj ili zločinac

Kolumne 10. jun. 202109:51
Podeli:
ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

Presuda generalu Ratku Mladiću kojom je osuđen na doživotnu robiju dodala je još jednu liniju podele Srbalja i to samo onako kako oni umeju da se dele: apsolutno i bez ostatka. Dakle, za jedne je on heroj, za druge zločinac kako je i presuđeno. Ima doduše i onih koji bi da budu malo trudni pa uz svoje mišljenje, to jest kvalifikaciju Mladića ubacuju ono čuveno „ali“: znaš, jeste tamo u toj Bosni bilo svašta, ali on je odbranio srpstvo; Ili: znaš, možda je on bio i dobar komandant i spasavao Srbe, ali, ipak, pobiti onolike ljude u Srebrenici...

Nije ih pobio Ratko Mladić, kao što i ovaj tekst ne piše glavni urednik ovog portala, ali ukoliko u njemu ima nešto što bi moglo da dođe pod udar suda i on će dobiti tužbu – to je ono što se zove komandna odgovornost. Naravno, na sud neće ići administrator sajta ili prelamač u novinama koji je tehnički pripremio tekst za štampu. Tako se i u Hagu nisu našli ekzekutori koji su pucali u ljude u Srebrenici, već njihov komandant koji možda nije metka opalio, možda čak i nije znao šta se dešava ( u šta jeste teško poverovati), možda bi ih i branio, ali eto ta prokleta komandna odgovornost.

Da li je vredela doživotne robije? Sud u Hagu je procenio da jeste. Da li je je taj sud oličenje pravičnosti, slepe odanosti pravdi i istini, nepogrešiv i savršen? Daleko od toga, moglo bi se čak reći da je za gotovo četvrt veka postojanja i rada iza sebe ostavio više municije za buduće sukobe na ovim prostorima nego pravde i opomene, ali od njegovog postojanja, čak i kao takvog, gore bi bilo samo da ga nije bilo, jer bi mnoga fukara i razbojnici pomislili kako je bilo ispravno ono što su radili.

To što smo mi Srbi u njemu platili najveći ceh, drugi je par cipela i moglo bi se uprošteno objasniti pretpostavkom da je Hitler, kojim slučajem, dobio rat onda bi se, verovatno, Ajzenhaueru sudilo kao zločincu. Ili da smo, primera radi, mi pobedili NATO pakt prilikom agresije na našu zemlju i porušili im stotine aviona po našim gudurama i iznad Jadrana, sudilo bi se Havijeru Solani i Vesliju Klarku.

Nikako da naučimo, niti ćemo izgleda naučiti, da na ovom svetu ne vladaju pravda i istina nego gola sila i vojne pobede. A mi Srbi smo ratove izgubili, i to svaki u koji smo ušli od početka raspada Jugoslavije. Ovo što nam se čini kao trijumf sa trofejom na kome stoji ime Republike Srpske je Pirova pobeda koja je koštala stotinu hiljada ljudskih života sa svih strana, 2,2 miliona raseljenih ljudi plus jedna nefunkcionalna država koja niti može napred ni nazad i u kojoj neke sreće nema ni za one koji su preživeli niti za one koji se u njoj sada rađaju i žive.

Ko hoće, želi i može to da shvati imaće racionalan odnos prema drastičnoj kazni koja je snašla Ratka Mladića, ali ne samo njega već i Radovana Karadžića i još na desetine naših vojskovođa i državnika koji su tamo osuđeni. Onaj kojem je logički okvir satkan od iluzija, mitova i ispraznog , folklornog i vašarskog (para)patriotizma i nacionalizma slaviće Mladića kao heroja, crtaće murale sa njegovim likom i tetovirati ga na mišicama.

Nota herojstva koju pojedinci projektuju spram osuđenog generala samo je refleks njihovog nerazumevanja sveta u kome živimo, patetični lament nad još jednom ikonom upitne svetosti, na kraju i jeftini trik hulja i pokvarenjaka koji vrišteći nad belosvestkom nepravdom gledaju da nešto ušićare i kapitalizuju na njegovoj doživotnoj robiji.

Prvi onaj, koji je Mladićevim imenom pokušao da „preimenuje“ novobeogradski bulevar nazvan po ubijenom premijeru Đinđiću a sada kooperira sa svima onima za koje je kao ministar informisanja smišljao živopisna pogrdna imena, instruirajući medije kako da o njima pišu za vreme bombardovanja. Srećan što nije njega zapalo da on Mladića vija po beogradskim štekovima i banatskim kućercima, nego je to, na njegovu sreću, uradio „žuti ološ“ pa sada može to da im nabija na nos. A vijao bi ga, budite sigurni u to, uz vrlo ubedljiva objašnjenja kako možemo da biramo između njegove slobode ili sopstvenog ropstva kao što nam sad potura savršenu zamenu teza: hoćete li da umrete od gladi na čistom vazduhu ili čete da imate posao koji podrazumeva udisanje sumprdioksida, arsena, kadmijuma i sumpornu kisleinu u vodotokovima.

Ratko Mladić je naša , ne baš vesela, prošlost i njegova još tužnija budućnost i tu bi trebalo da bude kraj priče i za nas i za njega. Nema tu mesta priči ni o herojstvu, niti o žrtvi. Sve što se govori na tu temu vodi jedino autoviktimizaciji koja postaje i, na žalost, opstaje i kao bošnjački i kao srpski narativ. Tamo se godinama održava identitet na grobovima srebreničkih stradalnika, ovde se kult gradi nad nepravdom belosvetskih silnika sručenom na leđa „legendarnog vojskovođe“. S tom razlikom što su oni preko kojih se komšije Bošnjaci samopotvrđuju mrtvi, a ovaj naš je živ. Razlika je, priznaćete.

Komentari

Vaš komentar