Izricanje pravosnažne presude Ratku Mladiću pred Haškim tribunalom, gde mu je potvrđena doživotna kazna zbog genocida u Srebrenici i ratnih zločina, “trebalo bi biti povod da se konačno prekine nacionalistička retorika”, smatra Satko Mujagić, Prijedorčanin koji je preživeo dva logora, Omarsku i Manjaču.
„Nadam se da će ova presuda kakva god da je i kako god je neko doživljava, bar malo poslužiti da se prekine ta nacionalistička retorika po Bosni i Srbiji. Da će svi ti naši dični političari prestati da ‘napucavaju’ narod jedne na druge“, kaže Mujagić za Nova.rs.
On ocenjuje da bi ovakve presude trebalo da pomognu svima da žive bolje, da se raščisti sa prošlošću ali da to nije uvek slučaj.
„One iz političkih razloga samo dovode do toga da ovog ubicu po Bratuncu i Banja Luci i juče slave, a da mnoge žrtve čekaju znak pokajanja, 25 godina kasnije”, kaže Mujagić.
On napominje da sve dok postoje ljudi koji slave ratne zločince, Balkan neće uspeti da se odmakne od svoje ratne istorije i ostavi je tamo gde joj je i mesto: u prošlosti.
Kako kaže, on je već “umoran od rata koji je skoro 30 godina deo naše svakodnevice” i zna da su i mnogi drugi.
“Međutim, uprkos završenim sudskim procesima, mi preživeli svaki dan smo konfrontirani sramotnim izjavama iz najvišeg političkog vrha Srbije i BH entiteta Republike Srpske. Sad kad su osuđeni svi glavni kreatori „etnički čiste republike samo za Srbe“ u Bosni i Hercegovini, kako je 1992. zamišljao Radovan Karadžić, vreme je da i Banja Luka i Beograd konačno prestanu s politikom negiranja genocida. A pošto Dodik ionako jedno misli, drugo govori, a treće radi, na potezu je Aleksandar Vučić, koji je danas jedini u stanju da promenom retorike negiranja genocida otvori oči građanima Srbije”, a i šire, kaže Mujagić, ističući da “ako jedan Vučić negira genocid, sasvim je logično da onda masa ljudi po socijalnim mrežama i medijima isto to govori”.
“Danas je i Srbiji i Balkanu potreban Willy Brandt. Onaj pravi je kleknuo u Varšavi 25 godina nakon rata, i bez pravog pokajanja i pružanja ruke, izvinjenja iz Beograda prema Bosni, ništa bitno se neće promijeniti. Narativ negiranja genocida i postojanja logora kao Omarska još nedavno na televiziji u Srbiji, kao i relativizacija zločina nas stalno vraća nazad. I tu ne pomažu floskule tipa ‘mi želimo dobar odnos sa Bošnjacima’ ili vakcinisanje. Za vakcine hvala od srca, jako lepo i divan gest, ali dobar odnos se ne traži s ‘Bošnjacima’ nego s državom Bosnom i Hercegovinom i to pristupom kritičnog stava o ulozi Beograda u zločinima i genocidu devedesetih”, kaže Mujagić, napominjući da je to jedini način koji će “otvoriti put ka pravom pomirenju i među ljudima”.
“Ovo poigravanje sa preživelim, a ima nas puno, je sramotno i nedostojno ozbiljnih državnika u 21. vijeku. Šta da Merkel javno podržava Hitlera ili Milanović Pavelića? I na vama je kako želite ući u istoriju, kao negator genocida i neko ko podržava masovne ubice, a koji usput deli vakcine (kao Mladić čokoladu po Potočarima jula 1995.) i priča o pomirenju ili saradnji ili neko ko se distancira od zločina i to dokazuje delima. Pravi potez bi bio Muzej genocida u Srebrenici u Beogradu ili za početak bar podrška gradnji Memorijala u Logoru Omarska koji je obećan javno davne 2005. i nikad izgrađen”, kaže Mujagić, navodeći primer nove gradonačelnice Sarajeva koja je već najavila spomenik na Kazanima za pobijene Sarajelije tokom opsade od strane pripadnika ARBiH.
“Balkan ima potencijal da bude ono što su danas Irska, Portugal ili Poljska, ali ne ovako. Nego zajedno i uz priznanje prošlosti. Na svim stranama”, dodaje Mujagić.
On je takođe prokomentarisao odluku Žalbenog veća da ne prihvati zahtev tužilašta da se Mladić osudi i za genocid u još šest opština u Bosni, među kojima je i Prijedor.
U odnosu na broj stanovnika Prijedor je odmah iza Srebrenice po broju žrtava, iz kog je od 53.000 proteranih ljudi, više od 31.000 prošlo koz logore, u kojima je bio zatočen i Mujagić. U ovom gradu je ubijeno 102 deteta i 256 žena, a u perodu od 1991. do 1993. od 57 odsto “nesrba” ostalo je manje od 3 odsto.
Mada je Haško tužilaštvo ove broje nazvalo direktnom “statistikom genocida”, Žalbeno veće je odbilo njihovu žalbu.
“Razočaravajuće je što oni sad broje broj žrtava kao relevantnu stvar da li je bio genocid ili nije. Zar je trebalo da nas pobiju malo više da bi bio genocid? Ja, iskreno, danas volim što sam živ, nego da nas nema još hiljadu, pa da neko ovde kaže “da bio je genocid pre 25 godina”. Nama je bitnije da smo živi, nego da nas danas neko broji u mrtve da bi se to okvalifikovalo kao genocid”, rekao je Mujagić.
Satko Mujagić je nakon napada na Kozarac u maju 1992. zatočen u logor „Omarska“, a potom u „Manjaču“. Nakon deportacije u Hrvatsku 1993. odlazi u Holandiju, gde se već 1994. zaposlio u Službi za imigraciju.
Od 2003. je redovni stručnjak Holandije u Šengenskim evaluacijskim misijama granica zemalja „Šengena“. 2006. na Univerzitetu Amsterdam magistrirao je pravo. Od 2015. živi u Briselu, gde radi za Evropsku komisiju u odseku za Šengenske evaluacije. Jedan je od vodećih evropskih stručnjaka za pitanja Šengenskog režima i poznati borac za ljudska prava.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare