Priča o takozvanom međustranačkom dijalogu u Srbiji pred buduće izbore kojima i rok i način sprovođenja, na kraju i ishod, određuje samo jedan čovek - liči (i ličiće) na situaciju u drumskoj mehani u kojoj siledžija prevrće astale i razbija flaše a uljudno društvo iz ćoška poziva na razum i da se sedne za onaj jedan neprevrnuti sto kako bi se situacija rešila razgovorom. Aleksandar Vučić više nije u stanju da vodi dijalog ni sam sa sobom, on više ne sluša ni sebe, njegov odnos prema građanima, opoziciji, čak i prema mafiji iz sopstvene partije ( koju je takođe upotrebio za sopstveno svevlašće i sve ih odreda prezire ) je jedan predugi, beskonačni monolog, jednosmerni tok misli – ukoliko je uopšte ono što već godinama naokolo priča produkt misaonog procesa, a ne posledica nečeg drugog u njegovoj glavi.
Dakle, on niti hoće, niti želi, niti ume da razgovara, da pravi ustupke i da relaksira ambijent stravično podeljenog društva u kome se njegovi polovi gledaju preko ponora iskopanog rova, spremni da se uhvate za vratove i u konačnom obračunu razreše nesporazum koji im je on, planski, napravio. Uostalom, zašto bi sad razvaljivao ono na čemu je sve ovo vreme predano radio, što mu garantuje sve izborne pobede i cezarističku vlast i rizikovao sa nekakvom političkom i društvenom normalnošću kada zna da mu u takvim okolnostima stvari izmiču kontroli a vlast polako curi kroz prste otvorene i pružene šake. Zato ih on i drži grčevito stisnute u pesnicu kojom preti protivnicima ( a pred svojim obeućenim i sluđenim podanicima izgleda moćan i odlučan) i čiji udarac o sto je završni potpis i pečat i na političke i na ekonomske i na sudske i na zdravstvene i na monetarne i na sve ostale odluke. Jedina odgovornost koju bi Vučić – ne da podeli, već ako može i da je delegira na nekog drugog – jeste ona po pitanju nesrećnog Kosova gde bi rado prepustio da taj neko drugi potpiše ono što je sam obećao i za šta mu ističu rokovi.
U tim uslovima, koji su kristalno jasni, evropskim birokratama u čiju moć zavrtanja ušiju Vučiću ovdašnja opozicija polaže poslednje nade, normalno je da gospođa Viola fon Kramon Taubadel, poslanica partije Zelenih i izvestiteljka za Kosovo Evropskog parlamenta, kaže da je „zabrinuta za dijalog“. Problem je samo što se građani Srbije koji trpe jednu od poslednjih autoritarnih i autokratskih vlasti u Evropi ( Milo je pao, Dodik je načet, Orbanu se ljulja) od njene zabrinutosti neće leba najesti.
Gospođa Taubadel jeste podnela gomilu amandmana na nacrt godišnjeg izveštaja o stanju u ovoj, od političke mafije, otetoj državi koji je podneo izvestilac EP za Srbiju Vladimir Bilčik (inače parlamentarac iz redova Evropske narodne partije koja je politička posestrima Vučićevog SNS-a) ali to će teško naterati Vučića da, barem, Javni servis vrati građanima i da sa njega, primera radi, onaj veseli Đilas bar jednom objasni gde je i kako ukrao čuvenih 619 miliona evra i zašto je kao takav lopov još uvek na slobodi.
Inače, na Bilčikov izveštaj je podneto oko 400 amandmana evroposlanika i glasanje o njegovoj konačnoj verziji očekuje se negde u martu. Otprilike, po onoj narodnoj, ne lipši magarče do zelene trave. Jer za to vreme Vučić će na maksimum da podigne broj obrtaja svoje propagandne mašine i kampanje (u kojoj je otkako se dokopao vlasti) i zloupotrebi sve što zloupotrebiti može, zaoštri podelu i napravi dva kruga prednosti u izbornoj trci u kojoj ga više niko ne može ni ugroziti ni stići.
Jasno je to poslanici Taubadel, pa je među svoje primedbe na izveštaj stavila i onu o „nedovoljno jasnom stavu o ’maglovitoj’ liniji između aktivnosti vladajuće partije (SNS) i državnih funkcionera u kampanji“. Međutim, kada se magla podigne, razgrne ili proda ugledaćemo upravo tu aktivnost, Vučića i bratiju kako tutnje Srbijom i odrađuju još jedan sigurica mandat.
Sve to što su evroposlanici sada detektovali postojalo je i svih prethodnih godina, za sve to su oni dobro znali i bilo ih je briga, jer su svesno žrtvovali sudbinu celog naroda naše države, zarad kooperativnosti autokrate po jedinom pitanju koje ih ovde zanima, a to je rešenje kosovskog problema. Sad kada je – u strahu da mu ispunjenje obećanja na ulicu ne izvede nekoliko stotina hiljada Srba koji tamo neće gledati njegovo prenemaganje sa Pinka, Hepija, RTS-a i Prve – počeo da vrda i oni su se setili „maglovitih linija“ i uzviknuli „eureka“.
Otkrili su samo ono što su sve vreme znali, a tek ćemo videti koliko će to „otkriće“ otežati Vučiću još jednu izbornu prevaru i napraviti , koliko toliko ravnopravne uslove za izbore 2022. koji se ne odigravaju zato što Ustav ili Zakon tako nalažu, već zato što tako Vučić želi,. Uostalom, ono što trenutno predsedeva takozvanom Skupštinom i koje se od izbornog debakla 2000-te šlepa uz svaku vlast, jasno je reklo kako je „međustranački dijalog za nas sporedni posao“ i da on „ne može da zameni izbore“. To što izbori, u ovakvim uslovima, nisu izbori, nije bitno, odnosno jedino takvi izbori su za Dačića, Vučića i ekipu prihvatljivi i oni, dok god to mogu, drugačije neće ni dozvoliti.
Videćemo da li će „zabrinuti evroparlamentarci“ imati volje, snage i moći da ovdašnje političke razbojnike privedu k svrsi i poznaniju prava, ili će još jednom istrgovati na naš račun i prepustiti nas Vučiću da dalje rastače ovu zemlju i kinji njene građane. Da sam na mestu ovdašnje opozicije, ne bih se mnogo uzdao u njihovo političko poštenje i dobre namere, već u sopstveno kljuse koje, iako, samo što nije lipsalo još uvek može napraviti neki korak ka promeni Vučićevog kleptokratskog sistema. Što bi, opet, mudri narod rekao – tuđa ruka svraba ne češe.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare