41
Ako može neko kao Tramp u Americi, zašto ne bi mogao neko kao Vučić u Srbiji. Ili, pak, Putin u Rusiji a Orban u Mađarskoj, klovn Zelenski u Ukrajini i sultan Erdogan u Turskoj, Šolc i Makron, nedorasli zadatku lidera velikih država i nacija u Nemačkoj i Francuskoj, Kim Džong UN u Severnoj Koreji i Đi Ping u Kini, Netanjahu u Izraelu, ajatolah Hamnei u Iranu, bliskoistočni i dalekoistični sultani ogrezli u svevlasti i zlatu, Milanović u Hrvatskoj, Dodik u Bosni i Kurti na takozvanom Kosovu.
Da ne pominjemo kanibalističke afričke diktatore i diktatorčiće koji seju smrt u beskrajnim građanskim i plemenskim ratovima diljem nesrećnog kontinenta, večno osuđenog na bedu, glad i žeđ i korumpirane južnoameričke vlade ustoličene na tronovima potklocanim krvavim novcem narko-kartela. Tu je i početak i kraj definicije savremenog sveta izokrenutog naopačke i da je zemlja zaista ravna ploča, kako tvrde uvrnuti ravnozemljaši, celo čovečanstvo bi odavno popadalo u ambis beskrajnog svemira.
Zasluženo, jer nisu krivi trampovi, vučići i ostali – oni su se samo bacili na već osedlanog konja i galopiraju utabanim stazama populizma, korupcije, manipulacije, ratova i ludila – kriva je većina koja tog konja odgaja timari i privodi tim i takvim jahačima apokalipse koji kad se jednom dokopaju sedla i dizgina više nemaju nameru da ih ispuštaju iz ruku, po cenu života, po pravilu tuđeg.
PROČITAJTE JOŠ
Kome od njih biste dali decu na čuvanje? Koga od njih bi stavili za menadžera vaše kompanije? Sa kim biste od njih otišli na kafu, a da prethodno ne biste stavili pancir i zašili džepove? A date su im cele države na upravljanje.
Jeste li ikad razmišljali o tome, zabavljeni prlježom našeg malog kokošinjca, ili ste se rukovodili logikom da ako već u tom kokošinjcu jedan petao juri i naskače na desetine kokošaka, zašto onda, sledstveno tome, ne bi i jedan picopevac, uzdignut ,na šarenim krilima bolesne narcisoidnosti, još bolesnije ambicije i bezgranične pohlepe, zaskakao celu naciju, uz svakodnevno pobedničko kukurikanje. Jesmo li imali Miloševića? Jesmo li videli kako izgleda? Jesmo li zaista platili malu cenu te strašne greške, da smo tako brzo zaboravili na sve i 2012. iz Miloševićevog posmrtnog šinjela ponovo izvukli gamad njegovog pomoćnog ešalona.
Šta smo očekivali i čemu smo se nadali? Da će Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, sa guruom Šešeljem i Dačićem, kao baštinikom slobizma, da se preobrate u korifeje demokratičnosti, odgovornosti i poštenja i krenu da menjaju Srbiju nabolje. Evo nam sad i boljitka i napretka.
Ubijeno je 14 ljudi u Novom Sadu i sad kao tražimo krivca. Neki Goran Vesić podneo je ostavku uz drsko i nesuvislo obrazloženje kako to čini kao odgovoran čovek, ali ne oseća odgovornost. Pih! Sad tražimo ostavku nekog koga zovu Toma Mona, sitnog pajaca vlasnika cirkusa koji ga je ustoličio u njegove vlade da bi u izopačenom eksperimentu video do kojih granica može da nas, s oproštenjem, zajebava i pravi magarcima. Tražimo ostavku nekog Miloša Vučevića kojem je njegov vlasnik kao prepustio partiju i dao premijersko mesto, a onda mu na stranačkim skupovima poručuje da je niko i ništa.
Takvi su mu, ili slični, i ostali. Izlio je kalupe i samo u njih sipa tu želatinoznu masu beskarakternih, nestručnih, beskrupuloznih, a poslušnih. Imena nisu važna, bitan je sastav tog recikliranog otpada adakvatnog viskoziteta koji garantuje pognutu glavu i savijenu kičmu. Kao što su njegovi huligani onomad urinirali po zgradi Gradske kuće u Novom Sadu, tako i on urinira po svima nama, a ne šara, što bi se reklo u onom vicu.
Kad apstrahujemo konkretne brljotine dunstera i korumpiranog ološa bez stručne i ljudske savesti koji su doveli do pada zlosrećne nadstrešnice u Novom Sadu, od kojih će neki možda i odgovarati, iznad svih njih stoje dva glavna krivca. Aleksandar Vučić i mi kao građani. Vučić je omogućio javašluk i neodgovornost, a mi smo omogućili Vučića. I ne mislim tu na one nesrećnike koji su za njega, iz ovog ili onog razloga, glasali, mislim na nas koji smo bili mnogo brojniji i nismo uspeli ili nismo hteli da sprečimo da nam takav vlada. Ni na izborima, ni na ulici. Nije nas moglo biti nekoliko miliona na izborima u decembru, ili nekoliko stotina hiljada u ponedeljak u Beogradu da mu poručimo da je otpušten s posla, da više nije zaposlen kod nas, i da slobodno može da ostane ko brata Alijeva u Azerbejdžanu i bavi se unapređenjem ekologije.
Drž`te Tomu Monu.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
