Podeli:
Foto: Promo

Bilo je to kao u onoj pesmi „Zabranjenog pušenja“ : ljubav udari tamo gde ne treba...i gde joj se čovek najmanje nada. Na srpskoj političkoj sceni koja je, inače, ogledno dobro kanibalizma svake vrste i u kome su istrebljeni i empatija i simpatija, a cvetaju samo mržnja, buka, bes i goli interes – rodila se ljubav.

Istina, ona malo vuče na protivprirodni blud, pa i na najstariji zanat, ali ljubavi se u zube ne gleda, naročito ne u one koji su u stanju da sažvaću sve što je ovoj ljubavi stajalo na putu. Stomaku kako bude, vario je i gore stvari.

Elem, Amorova strela je proburazila srca Aleksandra Vučića i Čedomira Jovanovića povezujući, naizgled, nespojivo, a romansa koja sada kulminira tinjala je poslednjih godina i razgorevala se uporedo sa Vučićevim usponom i Jovanovićevim političkim padom. Kako su se na kraju sreli – onaj koji je sa radikalskim bagažom na leđima išao ka nebeskim visinama srpske politike i ovaj koji se sa imidžom modernog liberalnog političara strmoglavljivao ka dnu – pitanje je neke više kosmičke geometrije, ali su se našli.

Zlobnici će reći da je u pitanju ljubav iz računa (obostranog) ali poslednja „razmena nežnosti“ kada je Vučić zvao Jovanovića u bolnicu da ga pita za junačko zdravlje, a on njega odmah po izlasku iz bolnice kada je, još rovit od kovida, imao fizički obračun oko suvlasništva u nekom fizio centru, govori da tu ima i malo hemije.

„Znaš šta će da ti sad urade, likovaće!“ , rekao mu je brižni Vučić.

„Šta da radim, to je moj život“, odgovorio je Jovanović.

Pre toga je Čeda jednom prilikom, misleći na rešavanje problema Kosova, poručio „Vučiću, ostao si sam!“, da bi se onda zapitao „Šta će Vučić ako ga i ja ostavim?“

Srceparajuće, Emili Bronte na srpski način.

U maju se Jovanović , posle izgreda na skupštinkim stepenicama onog partibrejkera Boška Obradovića koji ga je optužio za saradnju sa Vučićem, požalio Vučiću da više ne može da odlazi u Skupštinu i da se „oseća kao bednik“. Ovaj mu je muke rešio onim „strašnim“ cenzusom od tri odsto na poslednjim izborima koji Čeda nije preskočio, pa tako u ovom skupštinskom mandatu neće morati na to strašno mesto. Što ne znači da će ga ostaviti na ulici da ga tamo i dalje kinji Obradović.

Poslednji put su ozbiljne čarke među njima dvojicom zabeležene pre četiri godine na jednom skupštinskom zasedanju gde je Jovanović Vučića nazvao „diletantom za posao kojim se bavi“, a Vučić njega posprdno „ekspertom srpske političke misli i različitih oblika društvene svesti“. Vučić mu je prebacivao „preplanulost, sunce i slanu vodu Mediterana“, Čeda njemu „vinariju u podrumu kuće“, a pale su i opaske o „uličarskom rečniku“, „privatnom avionu za Mikonos“, „zebri“ , „kumovima iz Šilerove“…

Ispostavilo se da je to bila samo mala svađa među budućim prijateljima, a taj „friendship“ je, tokom tog prekoplotskog prepucavanja, proročki najavio sam Jovanović rečenicom: „Sve je moguće u politici, pa i neka naša saradnja u budućnosti“.

Led među njima se, u međuvremenu, otapao brže od santi na Grenlandu u piku globalnog otopljavanja. Jovanović je imao sve više lepih reči za Vučića ( „On se promenio i to nije onaj Vučić od pre petnaest, dvadeset godina“;”Bilo bi bezobrazno, u ime onoga što je Vučić nekada bio, gurati pod tepih činjenicu da je uložio puno energije u ličnu transformaciju i da jeste uradio nešto korisno za ovu zemlju”…), ovaj sve više razumevanja za Jovanovića.

Pred Čedom su se širom otvarala vrata Vučićevih medija, a taj „vajld kard“ on je plaćao sumnjičenjem, optužbama i prezirom opozicionog tabora koji mu je prebacivao koketiranje sa liderom naprednjaka. Jovanović je i to – ah, ta ljubav – video kao pitanje srca: „Znam koliko pate što su i Vučiću i zemlji beznačajni i ne obazirem se na njihove gluposti. Njihova pubertetska opsednutost Vučićem je posledica neuzvraćene ljubavi.“

Kupidon je bio na Čedinoj strani. Jovanovićeva sklonost da oprosti Vučićeva politička nepočinstva iz prošlosti i Vučićeva volja da ga konačno prigrli opredmetili su se na proslavi izborne pobede naprednjaka kada se Čeda pojavio da čestita.

Za razliku od ostalih opozicionara demokratske provenijencije koji se još nisu čudu načudili kako im je to Vučić ispred nosa maznuo i vlast i političku platformu na koju je samo udario naprednjački žig, Jovanović je to prihvatio kao svršen posao i gledao je kako da u njemu izdejstvuje neke deonice za sebe. I za to je imao adekvatno obrazloženje: “Nisam ja progovorio Vučićevim jezikom, već on mojim, i nisam ja na njegovom putu, već on na mom, gde mu je oduvek i bilo mesto, zato što drugog puta do srećnije zemlje nema.“

Ostaje pitanje da li će ga na tom putu, iako na njemu stopira sa samo 0,3 osvojenih glasova na izborima, ubuduće voziti državni automobil? Ako se ostvare pretpostavke, temeljene na Vučićevim rečima da će u vladu uzeti i neke ljude sa lista koje nisu prešle cenzus – a mnogi u tim „nekim“ vide upravo Čedu – hoće.

Sam Jovanović je za naš portal rekao da bi „prisustvo LDP u Vladi označilo slobodu“, što znači da je pedeset odsto ove stvari rešeno – on pristaje. Još da Vučić kaže da i aminuje Jovanovićevo nameštenje, pa da svi budu srećni, veseli i zadovoljni. Ima li lepše krune jedne burne ljubavi? Čist hepiend.

Komentari

Vaš komentar