a) ulica Proleterskih brigada koja je rešila da zaboravi mračna vremena jednoumlja koja ovih dana izgledaju kao bajka, san i raj b) davno sedište Demokratske stranke, raskošna vila sada obrasla u stogodišnji korov c) nova knjiga Ane Rodić

Nijedan nije pogrešan, ali tačan odgovor je uvek onaj najurgentniji. Tako da izvinite jbg, danas prihvatamo samo onaj pod c.

Krunska je znak.

Krunska je lepota i Krunska je tuga.

Krunska je, u knjizi i u životu svejednako, mesto susreta Starih i Novih, Propalih i Važnih, Pametnih i Glupih, mesto podsećanja na to kako smo svi u svojim očima bili veći nego što smo ispali, memento na to kako smo izgubili Beograd.

Kako smo tačno izgubili Beograd? Kad kažem MI, ne mislim ni na kakav pokret, struju, daleko bilo stranku – mislim mi koji mu želimo dobro – i onda, da li je realno da nas je bilo toliko malo?

O da, ista stvar i povodom Srbije, ista stvar i na temu planete (ovde ona ikonica svečano spuštenih kapaka) ali hajde svako da priča ono što najbolje zna.

Beograd, znam.

A zna ga ohoho i Ana Rodić, čiji junaci, jbm li im mater, bauljaju nesnađeni SVOJIM gradom, onim koji su davnih dana svojim rukama, očima, duhom i glasom napravili gradom, u miru pregovaraju s ološem koji ga je zauzeo, otaljavaju život u korporacijama dok ih odande ne šutnu, piju viski iz zalihe „Hvala, doktore“, dok prave planove da taj grad, Beograd, jednom zauvek napuste. Šta znam, otisnu se put neokaljanih pašnjaka u duhu eko-fantazije, ostave salonce i potkrovlja onima kojima je do njih više stalo, sve u nadi da će ovce bolje kapirati njihov humor a pastiri njihov stajling. 

I to deluje više nego verovatno.

Od podmlatka se, za svaki slučaj, na vreme odrođuju, jer treba preživeti kad ih tok istorije razdvoji, a tok istorije tome dosta neumoljivo hita.

Mali supermeni spajdermeni gusari lavovi ratnici – dečaci i devojčice maskirani u želju za nečim većim boljim važnijim – naći će sve to u ekranima. Jedni druge će jedino razumeti. Samo, pls, sa što manje reči. 

A super što je tako. 

Jer odrasli se lagano samoukidaju.

Ko tome svemu još uvek ima snage da se smeje, reći će da je ovo sitcom-roman.

Ko nema, reći će da je ovaj život sitcom.

Ko je slep gluv i retardiran, misliće po koricama i po veselom tonu da je ovo lagano letnje štivo. Pričaće o ženskom jbnom pismu, jebalo vas da vas jebalo žensko pismo i vozdizanje mrtve-ozbiljne proze ljudi suvih, pretencioznih, mlakih i bez duha.

Ko je dovoljno hrabar, plakaće k’o čovek, jer, znate, ljudi plaču.

Kad u ogledalu primete kako umiru od tuge.

_

Neizgovorljive.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.