Piše Luna Lu: Zamak 

Subota, lije kao iz kabla.

Za 24 sata dolazi kamion i par sati kasnije – Zamak će prestati da postoji.

U 16h agentica Milka će dovesti potencijalnog stanara da vidi stan.

Pričaće o prednostima, stanar će tražiti mane.

Ni ona ni taj neko neće imati pojma da su se tu uzgajali jednorozi.

*

U Zamak sam stigla neverovatnim spletom okolnosti pre dve godine.

Imala sam 12 dana da se iselim iz Golubarnika.

Bila je to mansarda, mali stan – voda je ušla u zidove zgrade i nastao je pakao.

Morala sam da se spakujem i preselim dok su radnici počeli da postavljaju skele.

U glavi mi je odzvanjalo – tik tak.

Pesak u nevidljivom peščanom satu je cureo, neumoljivo.

Pritisak je rastao.

*

Jedanaestog dana javio se agent i rekao – Mislim da imamo rešenje.

Do tada smo obišli 22 adrese i sve je delovalo bezizlazno.

Stigla sam u ulicu drvoreda i pomislila – Kosmose, daj znak da je to – to.

Na ulazu u zgradu broj 17 iz 1933.godine – dočekao me je Solunac čije je lice deo fasade.

Pomislila sam – ima ko da me čuva.

*

Renta je bila preskupa za moj standard, ali bila je to ljubav na prvi pogled.

Krošnja duda je bila presudna, imala sam botaničku baštu pod prozorom.

Dok sam raspakivala stvari i stvarala dom, svojeručno – na glas sam brinula – da li ću uspeti da ga zadržim i da i on mora da pridonese da bi se isplatio.

*

U potpunoj tišini, meditirala sam na sred glavne odaje danima i jedan dan shvatila da Zamak želi da se slika.

Poput neke lepotice, taj gizdav prostor – zvao je na pokazivanje.

Jednog jutra sam se probudila sa idejom da iskoristim platformu Instagram LIVE i da se javljam iz Zamka i pričam o Lunarnom kalendaru koji je mene doveo u red.

Osetila sam potrebu da zainteresovanima objasnim kako Mesec utiče na ljude.

Ako pomera i izmešta okeane i sve vode sveta – zamislite tek šta nama radi jer da, mi smo sastavljeni od vode i 21 grama duše.

*

Ne radi nas Mesec samo kad je pun – nego svaki dan – u svoje četiri ključne faze deluje na nas po jasnim zakonitostima.

Voza nas, a da mi toga nismo svesni.

*

To je priča o povezivanju glave i organizma – učenje kako spoznati sebe i naučiti da sebe osluškuješ.

Narednih 6 meseci, skoro svaki dan, javljala sam se iz Zamka.

Tako je nastala Lunarnik zajednica i naš metafizički klabing u kome smo radili na sebi kroz zabavu.

A meni je bio i ona rupa iz „Cara Trojana kozje uši“ – gde sam otvoreno pričala o svemu što vidim i što me izluđuje kada je ovo rasulo od države na tapetu.

Što bi rekla moja majka – Lajala sam na sav glas.

*

Zamak je povezao ljude iz svakog ćoška planete – nastala su prijateljstva, čak se rodilo i par interkontinentalnih ljubavnih veza, a ja sam se osećala kao neko ko je dugo bio sam na pustom ostrvu i odjednom je došao kruzer sa nekim divnim ljudima koji su me obasipali ljubavlju, razumevanjem i darovima.

Počeli su da mi stižu jednorozi iz celog sveta i tako je Zamak postao Uzgajivačnica.

*

Jednorog je simbol.

Mitska životinja koja se pred čovekom pojavljuje kada je spreman za promene – suštinske, po vertikali vrednosnog sistema – čovek biva sposoban da promeni percepciju – pogled na svet.

Biva spreman da promeni ono – „Samo da ne bude gore“ u – „Ajde da vidimo kako je kada je bolje“.

*

Znate, često sam kritična prema svojim sunarodnicima na način na koji je to stroga učiteljica koja vidi potencijal u nekom učeniku, a on je lenj i misli da ne zaslužuje više.

Zadovoljava se mrvicama i prečicama – ide sebi na štetu i to mene mnogo rastužuje i besni. Uživa u ulozi žrtve.

Lekcija koju sam davno naučila je da ne možeš nikog da promeniš.

I ne možeš nikom da pomogneš dok sam ne zatraži pomoć.

A u Zamku sam naučila lekcijetinu da ipak možeš da ohrabriš nekog da učini promenu ako mu strpljivo i argumentovano objasniš da je zaslužuje i da sme bolje.

I onda stigne nagrada – i tom nekom ko je skupio hrabrosti da zasuče rukave i poradi na sebi i tebi koji si ga za to ohrabrio.

*

Vanredno stanje i karantin su mi samo dokazali da mi više nije mesto tu.

U samoizolaciji – Zamak je postao poput grobnice za Borisa Davidoviča.

Počela sam da se gušim kao živa zakopana – bez terase, krošnje i pogleda na nebo.

*

Dugo su se akmulirali razlozi za selidbu – mirna ulica se za dve godine pretvorila u nepodnošljvo mesto.

Počele su da se grade „rezidencijalne“ zgrade sa astronomskim cenama kvadrata, a istovremeno, uporno u poštanskom sandučetu, pronalazila sam flajere na kojima piše: „Kupujem stan u vašoj zgradi.

Keš.“

Nema jasnijeg dokaza ko će vam biti komšije – svakako ne neki fin i pošten svet – zna se ko ima i kako stotine hiljada evra u gotovini.

Odmah, na ruke – cimanja, bez.

*

Komšiluk je postao zvezda crnih hronika.

Neka dva sela kod Kotora se krvavo obračunavaju, tu pred nama, kod hrama.

Vrhunac je bio kada je pod prozorom pred Novu godinu ubijen čovek.

Čula sam pucnjavu i pomislila – Ovo nisu petarde.

Satima nisam mogla da izađem – sakupljali su se dokazi sa mesta zločina.

*

To mi je bilo dovoljno da razglasim prijateljima – Želim da idem odavde.

A da ne spominjem to što su isekli dud – o tome sam već pisala i to što je otvorena folkoteka sa živom muzikom prekoputa zgrade.

Tu za mene više nije bilo življenja – magija Zamka je prestajala.

Došlo je vreme za – „Idem dalje.“

*

O svemu ovome stanar koji bude živeo u ovom stanu neće znati ništa.

Ali, važno mi je da mu poručim i da sam među ovim zidovima naučila i da primam poklone, da sam skoro dve godine bespotrebno strepela svake noći da ću dobiti otkaz, a da sam ga na kraju sama dala, da je ovde nastao „Luna park“..

I najvažnije, tu sam presekla u glavi da želim da pišem kao nikada do sada – bez ikakve zadrške, proračuna – iskreno i beskompromisno.

Sve u svemu – u broju 17 u Ulici drvoreda – izlečila sam se od opake bolesti – autocenzure.

*

Novom stanaru želim svu sreću.

A ja odoh u novo poglavlje – „Palazzo – La Grande Belezza“.

Malo me je strah, ali mnogo više jedva čekam da vidim kakvi će me izazovi i radosti sačekati na novoj adresi sa pogledom na sve krošnje Kalemegdana.

Live to tell, dragi svi.

*

Sačuvajmo razum.

#be safe