Sedim pred monitorom. Titra beli ekran. Buljim u njega i on u mene. Okitila sam kuću. Dan je Svetog Nikole. Kao ni za rođendan u karantinskom martu, ni danas nikog neću imati u gostima. Čudno, mnogo čudno. Jednostavno ne mogu ovoj godini da se načudim. Čuđenje - neprestano.
PROČITAJTE JOŠ
Ima ta jedna pesma Darkvud Daba koja se zove „U nedogled“.
„U nedogled se pruža ne prestaje.
Jedan minut traje danima.
Baci pogled preko ramena.
Niko ne zna kako izgleda.
Kreće se i zaustavlja..“
*
Baš taj tjun mi se vrti po glavi.
Baš ti stihovi.
Sasvim sigurno oni su namenjeni nekoj potpuno drugoj temi, ali mene ceo ovaj sos u kome smo se našli i ova nevolja u kojoj se nismo snašli – tera da te stihove tumačim kao da su sada pisani – o trenutku koji živimo.
*
Ne mogu od vas sakriti da se na današnji dan sveca Zaštitnika osećam poput mačora na pustom ostrvu koji ima konzervu, a nema otvarač.
Kako slaviti slavu sam?
*
Gledam mudrog Nikolu na ikoni i on mi kaže – „I ovako se slavim.“
Pa mu se onda zahvalim za sve, a imam i te kako za šta.
U mojoj fazi svetskog putnika iz svih nevolja me je izvukao – nije dopustio da mi se išta loše desi na putovanjima, a obišla sam sve kontinente osim Australije (i Antarktika).
Bilo je toliko opcija da mi se nešto desi, da nešto pođe „wrong“, a on me je sačuvao.
*
„Hvala Ti!“ – izgovorim glasno, pa mi on namigne, izađe iz svoje stroge uloge svevidećeg mudraca obasjan kineskim šarenim lampicama tek okićenog doma.
Čini mi se da ćemo se u inat svemu dobro provesti – slavljenik i ja.
*
Juče, bio je petak, kinula sam – brat bratu – minimum 842 puta.
Pokidala sam se od kijanja.
Čitala sam tekstove o tome kakav vazduh NE bi smeli da dišemo, a nemamo drugu opciju – pa ga dišemo.
I nešto mi mnogo smeta u tom vazduhu pošto sam iskijala deo mozga i pleksusa, a ja sam jako alergična i na bilje (delikatne mace kada lipe cvatu i agresivnu ambroziju), a kamoli na kompleksna hemijska jedinjenja.
*
I onda čovek mora da se zapita – a jel ovi što su zaduženi za vazduh žive u nekoj drugoj dimenziji?
Ili, pak, imaju hiperbarične komore na gajbi, neko im iz narko klanova diluje povoljno oksigeno-terapiju za pod jezik kao LSD sličice, vuku bocu kiseonika sa sobom – o čemu se jebeno radi?
Šta dišu njihova deca, DNK rođaci, ljudi koje vole?!? Jel i oni imaju neki „VIP kisik“ preko SNS veze?
WTF! – skraćeno jezikom digitalne ere.
*
Izvinite za psovku.
Trudim se da u životu ne psujem.
Uvek sam bila protiv psovanja.
Kao mala, opominjala sam odrasle da NE psuju.
Posle su došli vršnjaci, pa, kao ajde i ja tu i tamo da ubacim neku psovku. Sočnu.
Mada, priznajem, najviše sam volela da psujem na papiru dok sam pisala za „Plejboj“.
A sada mi se tu i tamo omakne, kao u ovom slučaju.
Uvek kada vidim nekog predstavnika vlasti ili pročitam izveštaj o nekom njihovom zlodelu – a ima ih – što bi Svetlana rekla – „u minuti sto, sto – to Miki to“ – počnem da psujem i mnogo sam zgrožena što me na to teraju, ali ne mogu da odolim.
Postajem krvoločna – to izazivaju u meni jer nas truju.
Otrovali su nas na svakom nivou postojanja, od metafizike do bejzika – zemlje, vode i vazduha.
Tako da NE čudi što izgovaram ružne reči i sanjam košmare.
*
Kada sam za potrebe „Luna parka“ snimala Dobricu iz inicijative „Ne davimo Beograd“ – pitala sam ga koja je najveća borba koju ćemo voditi 2021.
Rekao je – „Vazduh. Borba za vazduh“.
I to je tako tačno.
To će biti finalni fajt.
Možda će neke druge zemlje morati da promene sistem i vlade zajedno sa njim jer neće imati vode ili zato što će planeta istovremeno podivljati od bola na više mesta pa lokalni stanovnici neće znati šta pre da spasavaju, a mi ćemo, eto, ovde voditi bazičnu bitku za disanje i možda ćemo se tako rešiti ove bede i ovog sistema koji je metastazirao – truo je i raspada se pred našim očima u LIVE-u.
*
Dok hara ova planetarna pošast – virus koji napada krv i pluća i svakodnevno dišemo na škrge pod maskama – oni piče teške metale u vazduh i spušta nam se magla otrova nad glavama i nikoga nije briga za to i niko nije odgovoran i niko ne haje – svi pristajemo.
Jer ćutanje je kažu znak odobravanja, što je najčešća odbrana silovatelja u retkim sudskim postupcima.
I sve dok ćutimo – ova država će živeti u atmosferi Londona u eri Džeka Trboseka.
Padamo jedan po jedan kao da neko igra „Podmornice“ sa našim životima.
Osakatili su šume i gradske drvorede da im skor bude bolji.
*
Sve u svemu, gledam Nikolu jer danas je njegov dan – molim od njega podršku, pa mi pogled skrene na debelog nasmejanog Budu koji mi poručuje da dišem duboko, pa ga ja onda pitam – a šta tačno da udahnem, pa zadržim disanje na nekoliko sekundi.
Čini mi se da ronim kroz ovaj život – na dah.
Pošto nam je uskraćeno pravo na dubok u(z)dah.
A dokle će to tako biti – neki glas iz kosmosa mi šapuće – „Sve dok tako dopuštate.“
*
Pa, evo Deda Mraze da počnem da ti pišem pismo, sad na ovom mestu – „Molim te stavi nam pod jelku snage da prodišemo, punim plućima i da se urazumimo i da se oslobodimo NEljudi bez savesti, a na odgovornim mestima – onih koji ujutru pročitaju parametre da je vazduh po nas ljude od krvi i mesa opasan po život, a oni odluče da nas ulože i rizikuju za svoju finansijsku i svaku drugu dobit kao pijune i ništa NE (u)čine da se situacija promeni.
*
Jednom sam upoznala jednog doista strašnog čoveka.
Bio je iz Bora.
Moj zadatak je bio da ga snimam po Parizu jer je osvojio kao nagradu posetu tom gradu i muzeju Luvru, a realno nije zaslužio – desilo mu se.
Osim što je bio ekstremni rasista i homofob – ispričao je, bez blama i svesti o tome šta govori glasno – kako on u svom zagađenom gradu, kada vidi maglu sabajle – prvo pošalje svoju ženu na terasu – „Pa ako joj puknu najlon čarapke, ja ne izlazim, znači mnogo je zagađeno.“
Najlon čarape su nam popucale. Žice otišle. Šavovi se raspali.
Vreme je za provetravanje, ozbiljni detoks naše svakodnevice.
*
A kako ste vi ovih dana? Imate li vazDuha? Ili i vi ronite na dah?
Komentari su omogućeni – čitamo se.
I #BeSafe – i čuvajmo se jer na nas niko ne pazi, jednostavno NE haju.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare