Piše Luna Lu: Dorćolizmi

*Svako sa Dorćola ima svoje Džej anegdote.*Ne znam koji sam tačno razred bila, čini se da je tako bilo oduvek, oko dvorišta Age - (danas osnovna škola "Mika Alas", nekada "Pera Popović Aga", jedan od 7 sekretara SKOJ-a) - iz Kralja Petra, u ćošku, iza stuba - bacala se šibica.Bile su to rane osamdesete 20. veka.*"Šibica" je prva lekcija koju naučiš od malena na Dorćolu - ili bacaš šibicu ili nasedaš.Ili voziš ili si vožen.Ili si lovac ili si plen.*Brzina kojom se manipuliše kuglicom ispod šibica, jedna je velemajstorija, ali tu je i čitava strategija, veoma slična nekakvoj uličnoj pozorišnoj predstavi. Razrađena do detalja.Jedan od glavnih likova je onaj koji glumi srećnog dobitnika koji je otkrio ispod koje kutije šibica se kuglica nalazi i glasno se raduje da privuče pažnju prolaznika.Prolaznici i kibiceri se okupljaju, kao magnetom privučenu na vrevu, a među njima uvek se nađu oni koji pomisle da imaju oko sokolovo i da je Talija na njihovoj strani i da će pare staviti u džep, češu srećan dlan kao da trljaju Aladinovu lampu.U toj gužvi često ostanu bez svega iz džepa, a da ni ne primete.A tu su i oni koji animiraju, navlače, a usput bacaju pogled da ne naiđe tada narodna - Milicija.*Jedan od njih je bio kao čigra.Krupnih toplih očiju.Vremenom smo im naučili imena i nadimke - on je bio Džej.Vazda spreman na neko dobacivanje - šala & provokacija u prolazu.Kako su godine prolazile, a mi upisivali starije razrede - mnogo smo se smejali ovcama za šišanje i pitali se kako niko od njih do tada nije provalio da je kuglica nepobediva i da kuća uvek dobija,Neretko bi se priključili gunguli dobacujući - "Juče smo dobili po 3 konja - odrali smo ih. Sad je na vas red".Usledilo bi namigivanje, a kada bi zamakli iza "Suvobora" kidali smo se od smeha.Šarlo Akrobata je bio u pravu: "Bistriji ili tuplji čovek biva kad.."*Konj je inače bila raskošna crvena novčanica za koju se moglo kupiti sve u SFRJ.Sve što nam je trebalo da budemo srećni.Bili smo skromni.*Prekoputa škole, u Jovanovoj, nalazile su se "Arkade" - kafić.Tu se okupljala dorćolska ekipa - osim njih niko nije dolazio u taj kafe.A posebno mi, tada tinejdžeri.Što bi Živko Nikolić bili su tu "oriđinali", lica sa geografijom i tu i tamo krivičnom biografijom.Tu se se brojali "konji" od šibice i pravile kombinacije - slavile uspešne šane.Često su dolazili Bora Todorović, gotovo svakodnevno, a Gaga Nikolić, povremeno.Atmosferu koja je vladala oko "Arkada" mnogo kasnije sam ponovo prepoznala u "Sopranosima" u scenama u "Satriale's Pork Store"-u.*Vladislav (otac) objasnio mi je da je to mesto u koje mogu uvek da uđem ako me pojuri seksualni manijak tada veoma često pojava.Oko Kališa i Studentskog parka - bilo ih je na desetine.Jednom smo sa Kališa brzinom munje uletele Ž., A. i ja - kada nas je pojurio jedan što je onanisao - pile smo sok unutra i drhatale, a šta se sa njim na ulazu desilo nikada nismo saznale.Samo su nam nešto kasnije saopštali - "Devojčice, ajde kućama - niko vas neće dirati. Pozdravi čaleta,"*Između sedmog i osmog razreda otkrila sam život izvan pakla vršnjačkog nasilja - počela sam da bežim sa časova i da idem u sklonište - "sigurnu kuću" - fliperanu na Kališu, na košarkaškim terenima - znanu kao "Rupa".Upisala sam metafizički prvi razred uličnog faksa, a da nisam završila osnovnu školu, taman.*Tu je bila i prva arkadna video igrica - čini mi se da je bio "Pekmen (trojka)."A ja sam kidala fliper i to - "Kiss".Prodavca žetona, zvali smo Igi (Pop), iako je bio bucmast i radili smo ga na razne fore i šarm.Džeparci su nam bila "šibica" - "Danas nemam, ali sutra ti Igi vraćam duplo - keve mi."Preskočiš dva dana, Igi se resetuje kao taksimetar i zaboravi dug.I "Ajmo Jovo, nanovo."*Tu sam počela da upoznajem ekipu istomišljenika - emigrante iz raznih krajeva grada i raznih osnovnih i srednjih škola.Voleli smo istu muziku - pank i fank i iste filmove "Paklenu pomorandžu" i Bili (najbolji reditelj je onaj koga ne vidite) Vajldera - tu sam upoznala prijatelje za ceo život.Iz te "Rupe" ubrzo smo prešli u SKC i Kinoteku, pa na "Akademiju", klub studenata likovnih umetnosti u Rajićevoj.Takođe, znanoj kao "rupa".Taj period mog života mogao bi se nazvati - "bilijar" - iz rupe u rupu.*Ali, pre sve toga, dok još nisam upisala "Prvu beogradsku gimnaziju" - idila boravka u tom prostoru novoosvojene slobode trajala je dok mi majka jednog popodneva nije ušla i izvukla me za uši pred svima odande.Dobila sam kaznu - gorele su te uši.Današnjim rečnikom - imala sam nanogicu metar dana.Pratila me je jedan dan - ipak je ona autentična vrsta sa Dorćola - i to ona koja izgovara veoma čudno č.*Dorćolsko "Ć" - ne postoji, utkano je u "Č".Ćurka i čekić zvuče isto.Dugogodišnjom praksom na radiju naučila sam da maskiram da ni ja ne umem da izgovaram ć, ali često bih se odala ako bi bilo puno č i ć u nizu."Sonja Vukićević neće jesti čepačiče na dvoru kod Karadžordževiča".Tako bi glasila ilustracija moje govorne mane - sva sreća, pa sama pišem tekstove koje čitam - izbegavam da ređam č i ć, sa velikom pažnjom.*Nedeljom, na tim terenima u nekom momentu počelo je da se održava "Poselo radija 202".Šabanijada neverovatnih razmera - dolazili su iz prigradskih naselja i seoskih sredina da gledaju i slušaju zvezde tada započetog pravca "turbo folk".Mi deca panka mnogo smo se smejali toj ekipi i tu je naravno bio raj za šibicare iz kraja.Mi sa flipera i ekipa sa šibica sedeli bi u bašti "Rupe" - Džej bi nam uvek zvao žetone i sokove.Komentarisali smo stajlinge džibera - bele "gips" čarape i "Halid M." frizure.*A onda je nestao i sledeći susret je bio kada je Džej postao superzvezda.Prvi šibicar naše generacija koji je ostvario američki san.Bilo nam je mnogo drago i bili smo ponosni.Svako ima pravo na svoj lični HoliVud.Jedne večeri pojavio se na nekom gradskom žuru, na istim tim terenima, na otvorenom - slušali smo Dvornika, Dina Dvornika - plesao je sa nama."Zašto praviš slona od mene" postajao je mega hit, te noći ta pesma je bila puštana na svakih dvadeset minuta, a Džej je imao fank u krvi.*Jedna od ludjih avantura sa njim bilo je i snimanje novogodišnjeg programa davne 1992.Glavni skeč bila je priča o nekakvoj krađi u video klubu - u glavnoj ulozi bejahu Drakula iz "Direktora" i Sergej T.Čini mi se da je moja rola bila dvostrukog agenta "gistro Mata Hari", ko bi ga znao, a pored skeča, Džej tada apsolutni superstar - pevao je razne stvari od Džejmsa Brauna do Partibrejkersa.*Iz kuće sam ponela ljubav prema muzičkoj selekciji Slobe Konjovića na radiju Studiju B vazda uključenom i Stonsima.Moji roditelji se nisu mnogo ložili na Bitlse. Njih ću otkriti tek mnogo kasnije.Tada su se domaćinstva delila na Stonse i Bitlse.Na čestim kućnim žurevima - puna kuća prijatelja mojih roditelja uz gitaru pevala bi šansone, starogradske i Tomu Zdravkovića.Njega su mnogo voleli - bio je evergrin.*Toma me podseća na tatu i mamu, a Džej je nekako postao glas moje generacije, onda kada se uđe u tamni vilajet noći natopljene bez-izlazom.U narodnu muziku, a pogotovo folk muziku ništa se ne razumem.Ne pali me - nije moja furka, opterećuje me i smara, istinski mi ide na živce - ali Džej mi je klasika, nešto što je organski, nešto što je deo mog odrastanja i autentičan dorćolizam.Imala sam tu sreću da ga gledam par puta uživo kao iznenadnog gosta dorćolskih svadbi i slavlja - Džejms Braun mu je bio obavezan deo repertoara.*Pored Džeja, jedina dva bića koja su mi dotakla dušu i koji su pevali za istu - bili su Luis i Vida Pavlović.Kod Vide u kafani posle ludih noći u "Industriji" dolazila sam da mi peva taj njen bluz iz raskomadane čuke.Tu sam čak proslavila i 33. rođendan, čini mi se.Plakala sam kao kiša - nijednu reč njenih pesama nisam znala - ali sam imala osećaj da mi Bili Holidej peva na uvo.Došla sam slučajno da pravim intervju sa njom u poslednjoj fazi njenog pevanja i postojanja - i tu sam ostala nekoliko meseci.Priče o nesrećnoj ljubavi i slomljenom srcu su me izmestile iz mog prirodnog "andergraund klabing" habitata.*Sa Luisom, pak, u pauzama jutrenja u "Stupici", pričali smo o džezu.Obožavala sam ga.Iz klabinga bih trčala na seansu Luis ludila.Tada je izbacio tjun "Opa opa" - igrala sam po svim stolovima ma kog mafijaša bili - a njemu je bilo to presmešno.Rejverka u raljama kafanskog života, po prvi put posle tridesete.*I sve je to sada iza mene.Fragmeti sećanja.Sve u svemu - poslušaću njegov savet koji mi je dao kada sam ga poslednji put srela.Na letu Tivat - Beograd, pre nekoliko godina."Dobro ti je lice - ali probuši kašiku".Izazov prihvaćen. Krenula sam na dijetu prošle nedelje kada je odjeknula "Nedelja" po hood-u.Mrzeo je patetiku. Mada je teško ovih dana zadržati suze na Dorćolu kada sa svih strana odjekuju njegovi klasici.Posebno mi se plače na "Imati, pa nemati" - nisam imala pojma da me baš ta pesma toliko cepa po šavovima."Ne znaš ti - kako je normalan biti - pa poludeti."Valjda sam u tim godinama.*Adio, Džej.Sad si na sigurnom.Božanski nektari, bele žene, karte, večiti jun i prijatelji koji te ne izdaju, krv koja te ne prodaje.I za kraj ključna lekcija koju sam od njega naučila - ne veruj ljudima koji ne plaču.Ti ne umeju ni da se smeju.*A kako ste vi ovih dana - u ovu nedelju?Komentari su omogućeni. Pišite - čitamo se.I #BeSafe - i čuvajmo se, nema ko da nas čuva.