10
Bebi Dol je napisala jednu od najtužnijih pesama u slavu svih svojih vršnjaka prerano nestalih sa lica Zemlje. "Ljuta sam, sva ova tuga neka me prestane, neka nestane.." Suze kreću i na tako ovih dana primenjive stihove - "Od divnih ljudi, svo nebo sjaji u celu pesmu svi ne bi stali i večna radost i večna mladost, i večna radost i stara mladost, i mlada starost i večna slava". Previše je bola i smrti oko nas, na celoj planeti, baš kao i u ovom našem tamnom vilajetu.
*
„Za sve vas iza spuštenih roletni, između četiri zida, između knjiga i ploča – za unutrašnje emigrante“ – bio je džingl starog Radija B92 i ove subote dok vam pišem, mota mi se po glavi.
*
Ovog vikenda kada se može samo do supermarketa, ako se baš mora, javlja mi koleginica da nacionalne frekvencije saopštavaju da su dočeci 2021. rasprodati.
Ko je ovde lud? – pitam se na glas.
*
Ovih dana cela priča oko predivne i veličanstvene Seke Sablić mnogo me je potresla i razjarila.
Počela sam da razmišljam kada sam prvi put i za sebe čula da spadam u izdajnike i bilo je to početkom devedesetih na spomenutom radiju čija je frekvencija bila zakucana na skali aparata na broju 92,5.
*
Tada sam imala dvadesetak godina.
U jeku je bio građanski rat.
Moja domovina se kidala u paramparčad.
Nije bilo nikakvog meda, samo krvi.
Andželina se mnogo zaigrala, pa i naslovom svog filmskog debakla.
*
Negde u to vreme, postajali smo strani plaćenici, izdajnici, izdajice – neprijatelji.
I mi, ekipa na petom spratu Doma omladine.
Klinci ovog grada, čista srca, skloni istinitom i blagovremenom izveštavanju i dobrom muzičkom ukusu – tim koji je igrao za publiku dok su se ljudi dovijali da nas čuju jer nam je signal bio na različite načine ometan, a razvoj gotovo nadrealno ograničavan i sabotiran.
Sećam se i gospođa iz komšiluka Makedonske odakle smo se emitovali, spremale su nam pitice i vanilice i donosile kod portira – da kuražna deca ne budu gladna i da izdrže.
*
Kada malo bolje saberem celu ovu stvar – oduzmem se.
Evo već 30 godina prave se nekakvi spiskovi ljudi, sve duži, sa kog bi vlasnici jednoumnog sistema proterivali u neki gulag ljude koji kritički misle i govore ono što misle, na sav glas, koliko je ko u mogućnosti i koliko ih noge nose.
*
Ovaj što državu poistovećuje sa sobom – uspeo je da pamet pretvori u tabu, a pametne ljude protera iz javnog prostora na koji je bacio svoj večito vlažan dlan koji se znoji, kao i kod većine pasivno agresivnih ličnosti, i kome se usput suše i usta kada ga adrenalin važnosti udara u glavu dok se obraća naciji par čuka dnevno u krupnom kadru.
Koliko je on samo na to navučen, Kristijana F i sva deca sa kolodvora Zo su sitna buranija za njegovu zavisnost od pogleda u kameru.
*
Kada njega nema na ekranu, tu je direktan prenos eksperimenta nad ljudima zvani „rijaliti – za druga“.
Pročitajte još:
Paralisani stanovnici zemlje u direktnom prenosu gledaju, ponovo, učesnike jednog privatnog ZOO vrta pokošene groznicama.
Te „TV zvezde“ nemaju adekvatnu lekarsku pomoć, niti su obavešteni od čega boluju, nego im „reporterke“ van kamera doturaju po par kutija hemomicina i pred ključne emisiju idu na infuzije da bi izdržali redovnu dozu ponižavanja u Imaginarijumu po programskoj šemi.
Dok emisije traju, šporet kod „velikog šefa“ – isključen je tako da po nekoliko sati teže oboleli učesnici ne mogu sebi da skuvaju niti čaj jer bi to remetilo program.
Da li su njihove porodice obaveštene o tome od čega im boluju deca, majke, očevi – da li oni imaju osnovna ljudska prava da znaju da su od opasnosti od zaraze i da li su već oboleli i od tačno čega? Da li imaju prava na stručnu pomoć ili ih leči obezbeđenje odokativno na projektu u Šimanovcima?
*
Na primer, meni bi bilo zanimljivo da vidim da u Skupštini neko postavi pitanje – kako je sve to moguće?
Ali, i ja sam smešna kada pomišljam da u ovoj demo verziji od države, banana republici – gde je i moguć ovakav tip ispiranja mozga i ponižavanja u TV formatu – da u toj i takvoj zgradi može da se priča o bilo čemu smislenom – kao na primer o „new green deal-u“ – o spremnosti za sve izazove koje nas čekaju u futuru jer delimo sudbinu Zemljana.
Planeta ova je jedina naša domovina i ona je u opasnosti.
Umesto toga, kao i kada sam imala 20 i sada u mojoj 50 godini – neke osobe uzimaju sebi za pravo da procenjuju odnos prema nečijem tumačenju pojma „patriotizam“ – umesto da se bavimo neverovatnim brojem nepoznatih prepreka u 21.veku – ovi bauljaju kroz 19.
Jasno je da su preskočili Sterijine „Rodoljupce“, bazičnu lektiru – izgleda da su i osnovnu školu falsifikovali.
*
Dva veka, dragi svi, rada pod pritiskom, ostavlja tragove.
Ranije me je to, „izdajnik & strani plaćenik“ – dok sam bila mlada i luda i imala rokenrol u nogama jako zabavljalo.
Prema njima koji su nas tako zvali osećala sam prezir, podsmeh i obožavala sam da ih provociram – davalo mi je sve to motivaciju da bolje i više i za još manje ili bez novca radim za svoju zajednicu – a sada me to ozbiljno nervira i vređa.
U stanju sam da zapenim.
Ljuta sam.
Itekako sam ljuta.
*
Ko su (bre) oni da nekog prozivaju da je strani plaćenik i izdajnik dok trpaju novce ukradene, ruše, bahate se, luduju, truju, devastiraju – vode specijalni rat protiv ovog narada, ubijaju nas svakim danom svojim amaterizmom, nesavesnošću i bezobzirnošću.
*
Kada će više završti na nekim specijalnim sudovima za sve zločine koje su učinili i čine – a ima ih ihaj – izvršena je velika pljačka, a trenutno zdravstveni sistem umesto da pomaže – ubija.
Kulturološki je zemlja unazađena do te mere da će trebati generacije da uopšte imamo konsensuz o pristojnosti i uljudnosti.
Javni prostor je zagađen.
Zemlja nam je zagađena.
Vazduh nas truje.
Voda je zatrovana.
O čemu mi dalje da pričamo?
Nadam se da ću doživeti dan da svi koji su učestvovali u ovom zločinu odgovaraju – svaki činilac, svaki jatak, svako ko je saučestvovao.
Mada, deluje pre da ću doživeti dan da svako ko kritički misli završi u nekoj verziji „Goli otok 2.0“.
Tako bi nas tamo rado poslali – na keca.
Liferovali, naglavačke.
*
Sve u svemu, svesna sam svega ovog vikenda posle ove iscrpljujuće nedelje u kojoj sam čula previše loših, potresnih i tragičnih vesti vezanih za moju okolinu, za ovaj grad i za našu zajednicu.
Nastupio je osećaj užasne nemoći u kojoj sam iscrpila na trenutak poslednje zalihe lepih misli.
Zato – bacam se na Solženjicina.
Jer kada je teško – tu je Aleksandar.
*
Otvaram stranice koje su mi pomagale da preživim devedesete, a važe i za ovaj period kada je neopisiv pritisak psihičkog nasilja nad nama građanima.
„Ne zaboravimo da nasilje ne živi samo, da je nesposobno živeti samo. Ono je intimno povezano sa laži.
Nasilje nalazi svoje jedino utočište u laži, a laž svoju podršku u nasilju.
Svaki čovek koji je izabrao nasilje kao sredstvo bira laž kao pravilo.“
*
Dokle će nas silovati i lagati – pitanje je na koje nemam odgovor – imate li ga vi? Ili makar jednu lepu vest?
Komentari su omogućeni – čitamo se!
I #BeSafe, čuvajmo se jer nema ko drugi da nas sačuva.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
