Ima ta neka reklama u kojoj riđi pas uživa na moru. Odmara sa naherenim šeširom. Večera u restoranu. Čak se i masira. Oktavijan, moj beli pas - izbezumi se od lajanja kada vidi ovaj EPP. Već na prve taktove reži i urla što je van njegovog karatera. No sikiriki Oćo, snimila sam te, pa kada se obogatimo na TikToku - ići ćeš i ti na more. I još ćemo više uživati - ovaj Riđi je morao da radi.
Dobrodošli na onaj nivo igrice Super Mario gde Sunce pokušava da ga dokrajči.
Pržionica misli šljaka u fulu.
Kreme sa zaštinim faktorom se tope i slivaju se u oči.
Pogled obogaćen SPF faktorom – peče. Suze se slivaju iza tamnih Džeki O naočara.
Sunce laserski precizno udara u čelo. Neko bi rekao zaslepljuje „treće oko“.
Situacija kao u „Strancu“ Kamija, jednom od mojih omiljenih romana svih vremena.
Živimo roman apsurda i rešavamo egzistencijalističke kerefeke iz prošlog veka.
Sartre, brate.
*
No, da ne produbljujem temu zašto smo svi pomalo Merso i da ne filosofiram na 39 stepeni Celzijusa. U nedelju, oko 9.20h.
Sunca sin je već razjaren, a još daleko od zenita.
Znojavo je, a ispod iscrpljenosti i dehidriranosti bića – nervoza se krčka.
Puni se i Mesec drugi put ovog avgusta što je dodatno veoma emotivno iscrpljujuće – proizvodi efekat „leptirića u stomaku“.
To je onaj osećaj u pleksusu kada si zaljubljen kao nikada u životu.
Poput nekog amatera.
Sve je toliko intenzivno da se meša sa osećajem „straha od letenja“ i sindromom „nervoznih creva“, pride.
*
Atmosfera je kao u nekom vesternu.
Toliko se ništa ne dešava na površini da napetost raste iz dubine.
Bujaju podzemne vode neizdrža.
„OK koral“ opustošen – nigde nikog.
Samo poneki pas ispod kaktusa traži hlad. Sve se čini mirno.
Ali, kao u pesmi Haustora „Šejn“ – u momentu sve može da se preokrene.
A onda bude – „Izađi i bori se. U ovom gradu nema mesta za jednog od nas.“
Kauboj Klint Istvud odmara na verandi.
Deluje kao da spava. Ali, kada se kamera približi i vidimo njegov krupan kadar – ispod spuštenog šešira – on budno posmatra šta se dešava.
Neizvesnost i na staroj filmskoj traci i u stvarnosti stvarnoj kraja avgusta godine 2k23.
*
Bežim od sumasišavše priče o domaćim, u izvesne američke – izbore.
Oni su isto tako sumanuti, ali bar imaju zakucan termin, po zakonu.
Ovi naši mogu da budu, a i ne moraju. Može do kraja godine, a može i na proleće, ma ipak je jun izvestan…
„Ali, koje godine?!“ – dodaje Hipnotizer sa Džoker osmehom.
Siguran u sebe, još i namiguje.
„Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš!“ – vadi zeca iz šešira.
Zaluđivanje punom parom fercera u slepoočnicama.
I tužno je gledati kako je trik sa bačenom koskom – zauvek – onaj koji pali.
*
Ekipu političara koja predstavlja promenu je do te mere lako zbuniti da je to zaista fascinantno. Što Cane reče – „Mi smo poput ljudi bez iskustava“.
Kao da nismo ništa prethodno preživeli, kao da nismo savladali lekcije, padamo na avgust zauvek i nikako da naučimo i položimo.
Mi kao da ne znamo šta su „naravoučenija“.
Uvek iznova krećemo u prvi razred.
Zaista, neverovatno.
Da li je Alchajmer ili nezrelost – ko bi ga znao.
*
Ali, pošto ova vrućina loše utiče na moj nervni sistem prelazim na „vantelesna“ iskustva izbora pre izbora u Americi, severnoj.
I tamo je ludo, rođaci.
Tramp opterećen sa nekih 80 plus krivičnih dela i zakonskih prestupa vodi na izborima za republikanskog kandidata.
Svi ostali nemaju koliko on. Ali se trude da osvoje potencijalne glasače.
Imaju neke jasne planove, ovakve i onakve politike – ali, za TV debatu je važno i kako se slikaš, koliko si duhovit i koliko možeš u 30 sekundi da predstaviš svoj elaborat za izlazak iz škripca, ali i kako se snalaziš sa pitanjem o vanzemaljcima.
Odmah da vam kažem, ni oni nisu baš u vinkli.
*
Ovaj izlet u USA mi je pokazao da je situacija globalno u neopisivom pičvajzu.
I zato i ne čudi da AI trlja ruke.
Veštačka inteligencija takvom brzinom uči da će ti samo jednom dozvoliti da je pobediš u šahu ako si Kasparov.
Dvadeset dana kasnije više niko ne može da pobedi u toj igri.
Hranimo je našim mislima, slabostima, trudimo se da se međusobno povezuje i što je najluđe učimo je da samostalno programira.
„DeepFake“ je samo početak. Biće ludo kada se u sve naše izbore uključe roboti. Možda nas oni i ujedine. Biće s jedne strane ljudi, a sa druge strane AI botovi.
A, možda je ova vizija samo posledica sunčanice.
Videćemo, život piše (naučno fanstastične) romane.