Svako ko ima psa, a Ministre Martinoviću ta sam - imam ljubimca - bio je u tišini ovih dana. Saosećam se sa svim ljudima kojima je veterinar Dražić važan. "Svi smo mi Boris". Istina. Bili u Bogatiću ili u Voćnjaku odakle se širi pogled na Dunav. Svejedno je. "Srbija jeste protiv nasilja, zaista." Videćemo se u septembru. Polako. Verujete da su se protesti izdušili, poput dušeka za plažu? Samo vi verujte u to. Biće septembarski - "surprise"! Jedva čekam!
Sunce nije na raspustu. Definitivno.
Probudilo me je jednim zrakom, kroz roletnu, tačno u 6.10h.
Laserski precizno pravo u čelo, negde tu kod trećeg oka.
Vreme je za „Buđenjeeee!“ – nedelja je iskoristi dan.
Carpe Diem, bejbi.
Ko sam ja da se usprotivim moćnom Sunca sinu.
S toga – ustaj.
*
Sećam se jednog intervjua Tanje Bošković u kome je pričala kako je od tetke naučila da se po buđenju tegli i proteže mišiće – da se telo rasani.
Pa tek onda – hopa – na noge lagane.
To je jako pametan savet i joga ga potvrđuje.
Budi poput mačke – u mišiće ubaci kiseonik – navikni organizam na budno stanje.
I onda tek kreni u jutranje akcije.
Vodom se natopi i spolja i iznutra, umij svoje biće.
San zapiši u Svesku u kojoj vodiš Računovodstvo svojih snoviđenja.
Pa onda neko kafu, neko čaj, neko Mača napitak, a bogami neko se odmah na doručak baci.
Kafa sam tip, leti.
I posle uživanja u apsolutnoj tišini Čarobnog brega – ponovo je deo mojih rituala – TV.
*
Godinu dana nije TV postojao, ali tokom majskih tragedija vratila sam se u matriks ne bih li procesuirala šta nam se ovo događa za ime boga miloga.
I, ima li kraja ovom košmaru?!
I onda kreću – priče iz nepričave, vesti iz nesvesti, krokiji komedije apsurda i inserti iz grčke tragedije koje živimo svakodnevno, čini se dobrovoljno.
*
U Beogradu, na zgradi Instituta za hemiju spomenika kulture bio je mural sa našim naučnicima koji su dali vrhunske doprinose istoriji moderne civilizacije.
Vrlo korisne informacije koje jačaju ponos, u hodu, u prolazu.
Ali, ne lezi vraže, mural je uništen.
Lica i opise dostignuća naših naučnika unakazila su žuta slova sa porukom: „Kad se vojska na Kosovo vrati“.
Kako neko zamišlja patriotizam je zaista poremećeno.
„Sedi – jedan. Kec ko vrata.
Zagrej stolicu iz predmeta ljubav prema domovini.“
Svaki drugi komentar – suvišan je.
Utisak koji ostaje je gorak ukus u ustima.
Kome je ova poruka namenjena?
Sa kim se huligani sa žutom farbom mačuju u ovoj turi rata grafitima?
*
Odgovor stiže naslovom – AV se posle par dana „šutnje“ obratio naciji.
Boldovan tekst glasi: „Dok me ne vidite u vojnoj uniformi – dobro je“.
Dakle, gospodin reži, peni i uznemirava.
Umesto takta, mudrosti i diplomatije koji su u ovom istorijskom trenutku neophodni – ovaj se kreće suprotno kazaljkama na satu.
Retrogradno hoće – pa to ti je.
*
Poslovica kaže – kada si u rupi, ne kopaj dublje.
A ovaj odlučio da prokopa tunel koji nas vodi na put u središte Zemlje, direktno.
Prosto neverovatno kako i pored ovoliko autogolova, žutih i crvenih kartona ovaj lik ostaje u utakmici i dalje.
Osim ako nije nameštena, hm?!
Mogla bih dalje da razrađujem ovaj trip, ali kraj jula zaista nije vreme za konspirativne teorije & svetske zavere.
Gasim televizor – dovoljna mi je doza sumasišavše realnosti koja me je išamarala od jutros i krećem u šetnju po Voćnjaku.
*
Prva stanica je veličanstvena Smokva.
Puna je plodova zelenih nezrelih još uvek – otežale su grane – da li će preživeti, sazreti i osladiti nam leto – samo nebo zna.
A telefon javlja da je dejt sa olujom za danas zakazan.
Stiže posle nedeljnog ručka.
Meteo alarm koji najavljuje nevreme – obojio je ekran telefona u oranž nijansu.
Danas je i Ognjena Marija – ako bude nevremena kažu verovanja – godina će biti loša za poljoprivrednike.
*
To je sad već sasvim jasno – protesti ljudi koji rade na zemlji to nam jasno govore, a i raport iz Voćnjaka, iz prve ruke mogu da vam dostavim.
Vlasnici bašta mi kažu da od paradajza ništa, breskvice se tu i tamo drže – trešanja nije bilo pojele ih neke crne bube.
„Tuga.“ – zaključuju.
Jedino smo se sa kajsijama zaista počastili.
Hvala im. Aprikot RulZ.
*
A, šta li će biti sa veličanstvenom Smokvom – sve nade su položene u nju.
Jer leto je – važno je da se biće obraduje mesnatom suštinom smokvice.
Prstima je pucneš.
Ona se rasveta.
Već sam njen miris ti već pokreće čulni metabolizam i onda jednim grizom sjuriš leto u srce da ti bude puno.
To je baš važno – zar ne?!