Sve u svemu
Od malena sam se pitala zašto li sam došla na ovo uvrnuto mesto ovakva čudna.
Doduše, imala sam fazu kada sam bila ubeđena da sam stigla sa planete Apšala Tapšala.
Bilo mi je teško da se snađem, pa sam svoju neprilagođenost objašnjavala poreklom iz druge galaksije.
Tako je bilo vreme – bile su sedamdesete.
Astronauti su bili cenjeni junaci svakodnevice, a dosta omiljenih stripova se dešavalo na galaktičkim putovanjima.
Da ne pričam o ET-iju i Ratovima zvezda – to su bili filmovi uz koje se moja generacija formirala.
Svemir je bila naša igraonica.
Odrastajući, prolazila sam i kroz razne religiozne faze – istraživala sam, pitala 1001 pitanje, tražila pomoć od svih.
Ima jedan francuski film sa Odri Tatu – „Bog je (tako) veliki, a ja (tako) mala“ – koji prilično fino opisuje moja traganja.
Kada je život prvi put ozbiljno zaboleo i razvalio me – shvatila sam da je patnja deo zadatka u ovom životu.
Tada sam počela da istražujem budizam.
Toj filozofiji prilazim, uronim, izronim – primam informacije, pa mi se učini da sve kristalno razumem, pa ništa ne razumem, ali joj se vraćam.
Između prošle i ove kolumne, pronašli smo se svi globalno u karantinu.
Uvedeno je vanredno stanje i policijski čas.
Prestaje da bude naročito važno koji je dan.
Ovih sedam dana izolacije prošla sam kroz intenzivne faze – od sumraka do svitanja uma – rolerkoster manično depresivnih misli – šizikarijum, rođaci.
Od – „ma, sve će biti dobro, ne paniči“ do raznih katastrofalnih scenarija – pa, nazad.
A onda se začuo onaj prvi aplauz sa prozora u 20h i ja sam se rasplakala – rasparala sam se po šavovima.
Izbacila sam sve kroz suze i prešla na novi Modus Operandi.
Prihvatila sam da je ova nenormalna situacija – novo „normalno“.
Uzela sam papir i popisala sve svoje prednosti u ovom momentu, slabosti su očigledne, nema potrebe da se na njih fokusiramo.
Posebno je važno osmisliti na koji način svako može pomoći zajednici.
Nikakva mitomanska Betmen misija – pomaže i ako ste „samo“ duhoviti pa ste svima omiljeni sagovornik telefonski.
A nekome će pomoći ako asepsolom odradi lift, a neko može da šije maske za komšiluk.
A neko neće moći ništa jer se paralizovao od cele situacije – i to je u redu, svako svojim ritmom prolazi kroz ovo.
Dezinfikovala sam čarobni štapić koji pravi #pufpufpuf i aktivirala #magicalthinking u svemu što delim sa ljudima u digitalnoj tvrđavi.
Izvadila sam sa polica svoja omiljena Budina učenja, učlanila se u online kundalini joga vežbanja i odlučila da u ovaj izazov zakoračim hrabro i budno.
Širom otvorenih očiju.
Prisutna u svakom trenutku – opažam, ali zato kada spavam – spavam sto posto i sanjam neverovatne snove – 3D.
Slušam puno muzike, pratim jedan divan um doktora Gabora Matea – on je jedan izuzetan čovek koji me smiruje i presabira.
Uvela sam plesni čas – kada se obavljaju kućni poslovi uz ples.
Tamjan i mirisni štapići prilično pomažu, pride i dezinfikuju.
Izlazim ciljano da snimim, dokumentujem, a iz hobija pratim i proizvode koje niko neće.
Prodavnice deluju očerupano, ali je zanimljivo da ima prozivoda koji jednostavno nisu popularni u masovnoj histeriji.
Na primer – proizvodi na bazi kokosa – što je izuzetno zanimljivo.
Odredila sam nekoliko zabavnih uniformi za izlaženje – ništa nije crne boje.
Ima i cveća i tirkizne i mornarskih štrafti i intenzivnih, ali ne i napornih boja.
Po povratku u Zamak sve se dezinfikuje i pere i tako u krug.
Kada se sve ovo završi „spaliću“ tu odeću – ona će odslužiti svoje.
Za po kući – glamurozni pidžama parti.
Prvi put sam kupila papilotne – odlučila sam da savladam tu frizersku tehniku uz pomoć tutorijala.
Ući sa ekstenzijama u smak sveta je izazov sam po sebi, verujte mi.
Dezinfikovala sam svu šminku i spakovala – ostavila samo par stvari van nesesera – sjaj za usne, maskaru, korektor i rumenilo.
Crveni karmin i najlepše haljine ću sačuvati za slavlje kada se sve ovo završi.
Imitiranje života je previše naporno za ovu situaciju.
S toga, moraju se izmišljati nove rutine.
Kao introvertu po prirodi koja i bez planetarnog karantina živi u samoizolaciji dobar deo života, mislim da mogu da pomognem praktičnim savetima jer najveća teškoća će biti šta raditi sam sa sobom, kod kuće, non stop.
Obožavam da budem u svom Zamku – to je država za sebe.
To je moja uzgajivačnica jednoroga – a vi možete osmisliti svoj koncept.
Zato je važno da ponovo sagledate iz ove nove pozicije prostor u kome živite – mnogi samo dođu i prespavaju u svom domu.
E sada je prava prilika da se rotira nameštaj, namesti osvetljenje – izvade knjige iz polica, naprave male oaze.
Kutak za čitanje.
Spa deo kupatila.
Možda neko izvadi šivaću mašinu, a neko pribor za crtanje, neko kuvar porodičnih recepata, a neko otkrije omiljenu ploču iz tinejdž doba.
Jedna od glavnih caka je početi da se krećeš po vertikali svog života jer ti je horizontalno kretanje ograničeno i zabranjeno.
Dakle, imamo dovoljno vremena da shvatimo da se struktura „modernog“ sveta raspada pred našim očima – da odjednom pucaju berze, zdravstveni sistemi – svi ti mesečni i godišnji targeti, sva ta nerviranja, cimanja, jurnjave i ulaganja krvi suze i znoja – sve to postaje apsurdno.
Ovde se radi o globalnoj pauzi – Zemlja je zaustavila na trenutak megalomaniju i nas u njoj.
Dobili smo šansu da stanemo i o svemu razmislimo, preformulišemo, sastavimo novu listu prioriteta i malo se iscelimo od ego tripa.
Stari grafit kaže – Previše ničega mora pući.
Ah, ti mudri zidovi – mnogo toga nam kažu, samo kada bi u jurnjavi primetili da na zidu išta piše.
Sve u svemu – dobrodošli na turistički aranžman koji nismo uplatili, ali smo vaučer dobili – putovanje u sebe može početi.
Biće izazovno, biće teško, na momente nemoguće – ali je dragoceno, neprepričljivo i nezaboravno.
Ovo je jedinstvena prilika da saznate sa kim imate posla.
I koliko ste uopšte zabavna osoba jer ako nama samima nije zabavno sa sobom i druge smaramo.
I, budimo nežni prema sebi i ljubazni prema drugima.
Srećno i sačuvajmo se.
#BeSafe