Sve u svemu

Draga Sonja,
Nadam se da odmaraš i da sa Vdom ispijaš božanske nektare.
I da se smejete nama zaglavljenim u pupku sveta kako poput ljudoždera vegeterijanaca galopiramo sve dalje od empatije. Može se reći čak i da lutamo oko pojma ljudskosti i bazičnog razumevanja.
U čudnom smo vrtlogu, još je tamniji vilajet otkad si otišla.
Sedim i pišem ti pismo iako nas dve nikada nismo bile drugarice, čak se može reći i da se nikada nismo ljudski ispričale, ali eto osećam potrebu da ti posvetim nekoliko rečenica, da dušu olakšam.
Od kada sam bila klinka odlazak u bioskopski mrak mi je najveća radost.
A gledati tebe na velikom platnu – bilo je nezaboravno.
Trčali smo u bioskop kada bi saznali da ti igraš u filmu.
Una – esencija erotike ostavila me je bez teksta. Dečka, omiljena junakinja – i dan danas kažem „breskvice“ i mislim na tebe. Kada sam postala radio voditelj zamišljala sam da sam poput tebe u Davitelju.
Na „Život je lep“ – plakanje kao da sutra ne postoji – o, koliko si tu čarobna.
I, da ne dužim.
Onda je počeo PaKaO – inflacija, ratovi, ludilo mojih dvadesetih godina i zadatak da te intervjuišem u mraku Doma omladine dok sama farbaš delove scenografije pred premijeru sopstvenog igrokaza.
Sada mi je smešno koliko sam te se plašila u tom trenutku dok sam ti prilazila sa diktafonom. Ruke su mi se tresle.
Umela si da budeš neprijatna i da odbiješ da odgovoriš na pitanje – užasavala me je ideja da ispadnem glupa pred tobom.
Ti si bila moja omiljena vlasnica foto-genija. Tvoje lice je bilo nešto najfotogeničnije što sam videla uživo.
Garbo ne računam – ona je živela samo u Kinoteci.
Prošlo je bezbolno, odgovorila si, nisi mi popovala i brzo sam te ostavila da radiš na svojoj misiji.
Kada si sa Milutinom Petrovićem snimala „Jug-Jugoistok“ raspitivala sam se kako ti ide – bilo mi je važno da se vratiš u glavnu ulogu, tu gde ti je mesto.
Montirao se tvoj film na istom mestu gde sam montirala „Glamuramu“. I baš mi je bilo važno da kidaš i dominiraš, da si hrabra i nezaustavljiva. I da sa kamerom radiš tu neku svoju stvar i da kameri uđeš u dušu istim intenzitetom kojim ona tebe razotkriva i rastavlja na atome.
I onda se desio naš poslednji susret.
Bio je filmski festival na jezeru Palić.
Tog leta je objavljeno da je jezero mrtvo i da ga je ubila ljudska nebriga. Festival je bio u krizi – a nepregledna vodena površina nas je podsećala na to kako izgleda post apokaliptična kulisa – jezero bez ijedne ptice i života na njemu – samo radioaktivna toksična voda.
Sedeli smo u bašti obližnje kafane, tako smo se šćućurili – bilo je baš gadno, a ti si nas animirala, tešila si nas zasmejavanjem – pričala si anegdote – bila si šarmanta i izmučena, to je bilo vidljivo, ali snažna i moćno lucidna.
To popodne nisam te se plašila – uživala sam.
I onda je stigla vest da si otišla.
Čemerna malograđanska sredina je ispirala usta – svi su sve znali – rešili su tvoj „slučaj“, sve stručnjak do stručnjaka.
A ja tako ponekad odem na youtube i gledam tvoje intervjue i slušam šta si nam pričala, a mi te ništa nismo čuli ili razumeli.
Nedostaješ, a meni najviše nedostaješ na ekranu i platnu.
Toliko si toga još mogla da daš, ali razumem i tvoju potrebu da izađeš iz ove prljave igre.
Sve u svemu, draga Sonja, negde mi je jako drago da ti nisu dali ulicu jer se po ulicama gazi, a ovde dosta i pljuje – ti zaslužuješ mnogo više.
Na primer, precizni glumački metod – „metod Sonja“ koji uči kako se savladava nepodnošljiva lakoća postojanja pred filmskim objektivom.