Piše Luna Lu: Kako me je Bred Pit izlečio od crvenih tepiha

Zove me M i smejemo se od nemoći da pričamo o bilo čemu drugom osim o tome koliko je samo neverovatno vruće.

Shvatam da se bliži trenutak kada treba da sednem i pišem, ali o čemu - pitanje je svih pitanja.

Mozak mi je pohovan - mogu da napišem samo raport iz saune u koju kao da me je neko zaključao i ključ bacio i otišao na egzotičnu destinaciju bez povratne karte.

*

Kada sam iznajmila Lunarnik prošlog juna prethodni stanari su greškom odneli daljinski za klimu.

Prošlog leta nije mi bila potrebna.

Iznajmljujem stanove po tome kako su projektovani - gledam da su to radili pametni i mudri ljudi te da mi klima nije neophodna.

Ne volim je. Ne prija mi. Razboljeva me.

*

Važno mi je da ispred prozora ima drvo sa što raskošnijom krošnjom i da sve može da se reši cirkulacijom vazduha (u narodu poznata kao promaja), ventilatorima i uz hektolitre ledenog domaćeg čaja, a kada dođu gosti uz dobro ohlađenu sangriju po originalnom receptu iz Španije.

*

U proleće i na jesen sam svoj na svome.

Leto i zima sa ekstremnim temperaturama kako u minusu tako i plusu čine me nesnađenom, pasivnom i zbunjenom, kao turista koji se našao na nepoznatom terenu zaglavljen u elementarnoj nepogodi.

*

Od kada smo kao ljudska vrsta pokvarili termostat planete Zemlje moja omiljena godišnja doba skoro pa da i ne postoje.

Nemam pojma šta da radim sa ozbiljnom kolekcijom obožavanog odevnog predmeta zvanog mantil - osim da zaključim da sam novce potpuno  pogrešno invenstirala jer iz kaputa prelazimo u bikini i vice versa tako da mantili stoje i gotovo nikada ne izlaze iz ormana - tu su kao memorabilija nekih prohujalih vremena - ere pre globalnog zagrevanja.

Mantili su zreli za muzeje mode da se proučavaju poput krinolina ili baroknih korseta konstruisanih od ribljih kostiju.

*

Grad je pust - ne znam da li su svi negde otišli ili su se zabarakadirali u klimatizovane prostore.

Gledajući društvene mreže čini se da je hiperpodukcija razglednica sa letovanja.

Svi su preplanuli, nasmejani, sa obaveznim koktelom ili parčetom lubenice - na instagramu se slavi "sladak život".

Volim kada su ljudi srećni, zaslužili smo zaista s obzirom da živimo živote sa tolikim procentom neizvesnosti i nepravde.

Žao mi je samo što je to samo desetak dana u godini.

Žudim za promenom sistema gde će stanovnici živeti svoju "dolče vita" verziju mnogo češće, a ne samo na godišnjem odmoru.

Najveći neprijatelji slobode su srećni robovi - neko je nekad napisao i bio je sto posto u pravu.

*

I dok tako skrolujem - Mark Zukeberg me podseća u ediciji "FejsBuk - dogodilo se na današnji dan" da mi je pre tačno 10 godina Bred Pit spasio život u Sarajevu.

*

Dok ovo pišem kreće mi u glavi ona predivna muzička tema iz "Grlom u jagode"...

*

Te 2011. poslednjeg dana filmskog festivala u tom gradu završila sam svakodnevno izveštavanje za dnevnik TVB92.

Bilo je naporno, ali neprocenjivo iskustvo.

Na dan gala zatvaranja moj posao je bio gotov.

Izveštaji su poslati i ja sam odlučila da jutro započnem u pustom bazenu hotela - konačno je došao taj dan - prvi slobodan dan.

*

I taman krenem da plutam - kada zvoni telefon.

Javlja se A i kaže - Dobila si ekskluzivu. Hitno dođi na sastanak.

I da skratim priču - najbolje čuvana tajna festivala je da dolaze Anđelina i Bred i ja sam srećna dobitnica prilike da je na crvenom tepihu nešto pitam.

*

Dva sata pre nego što će se par pojaviti - zauzimamo svoje mesto.

Sve je izrežirano do poslednjeg detalja.

Oni izlaze iz kola.

Marker prvi - staju na poziciju gde je "običan svet".

Hodaju do markera 2 - gde ih čeka zvanična kamera festivala - daje izjavu.

Hodaju i staju ispred nas - snimatelja i mene - tu je stavljen treći marker.

Pošto joj postavim dogovoreno jedno pitanje kreću ka stepenicama - okreću se mašu i ulaze.

*

Šta god da se desi ne smeš da se pomeriš sa te tačke - kažu mi.

I naredna dva sata snimatelj i ja stojimo kao švajcarska straža u Vatikanu i čuvamo marker.

Buljimo u X gotovo nevidljiv od izolir trake.

*

Na početku nam nije bilo jasno zašto moramo sve vreme tu da stojimo.

Ali, kada su krenule da se slivaju iz svih pravaca stotine TV ekipa & paparaca gladnih senzacije počela je borba za našu poziciju.

Svi su se trudili da zauzmu naše mesto - guranje, udaranje objektivima u glavu, laktovi u bubrege - ma haos haosa.

Snimatelj i ja se gledamo i ne verujemo šta nam se dešava, ali ne odstupamo od markera.

No way Hose.

*

Naša velika prednost je bila u tome što smo znali njihovu putanju, baš kao što su znali i Endži i Bred.

Gomila gladnih kamera je počela da jurca za njima kada su krenuli da izlaze iz kola tako da je pritisak na nas popustio.

Ali, u trenutku kada su krenuli ka trećem markeru odnosno ka nama - toliko su nagrnuli da sam krenula da padam od siline njihove navale.

Izbezumljena sam shvatila da nema šanse da to izdržim na nogama, a onda mi je Bred pomogao da se vratim u vertikalu, sprečivši me da padnem, a Andželina me je posmatrala nasmejanim očima.

*

Sa markera su me oboje strpljivo sačekali da se priberem da bi odigrali tu unapred pripremljenu scenu gde ja postavim dogovoreno pitanje dok se cela tresem, a ona izdeklamuje odgovor.

On se sve vreme smeši i možda tripujem tim osmehom mi poručuje sve je OK -

"Good job girl."

*

I dok ovo pišem preznojavam se što od vrućine što od tog sumanutog trenutka kada sam shvatila da su ljudi spremni da te bukvalno pregaze, zgaze da te nema da bi ukrali trenutak tuđeg života.

Tada mi se smučila cela ta stvar sa "slavnima" i crvenim tepisima.

Prevazišla sam taj žanr u mom poslu i više nikada nisam izveštavala sa "red carpet-a".

*

Bilo je to leto posle koga više ništa nije bilo isto, ali priznajem i dobra anegdota da se prepričava u društvenim zgodama.

To leto je bilo jedno od najhladnijih u Sarajevu i mnogo bih volela kada bi se tako smrzla u narednih par dana - to osveženje bi učinilo avgust mnogo boljim mestom za život, o da.

*

#BeSafe - ne zaboravite flašicu vode, faktor 50, šešir i lepezu i srećan nam avgust - dinstanje se nastavlja, #staytuned!