Piše Luna Lu: Od transfera blama do talasa ponosa za 5 čuka

Kolumne 19. jul. 202113:12 > 13:44
Podeli:
Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Nedelja. Palić. Jutro posle oluje. Takoreći, kao da je bio cunami u Majamiju.

*

Dobila sam poziv o kome sam priznajem potajno maštala – dugo, dugo.

Od 2001. godine pratilm Festival evropskog filma na Paliću.

Decenije su u pitanju koliko uživam ispred velikog platna pored jezera i u najlepšoj šumi gde je smeštena čuvena Letnja pozornica.

I ove godine sam počastvovana da budem deo žirija programa „Paralele i sudari“ – to su filmovi iz onog dela sveta koji nazivamo Istočna Evropa.

Mojoj sreći – kraja nema.

*

Jedna od nekoliko ključnih stvari koja me istinski raduje tokom ovog mog boravka na planeti Zemlji jeste gledanje filmova.

Izvežbana sam da gledam nekoliko filmova dnevno to je najmanji problem – uronim u priču, a ako je priča loša analiziram neke druge elemente.

I loš film je poučan film jer shvatiš kako NE treba.

*

Kao neko ko je sastavljen od iluzija – moj prirodni habitat su pokretne slike.

Zvedoznalci bi zaključili – Nije to nikakvo čudo – ti si Neptunovo dete.

*

Poziva me E i kaže – Dolazi vozač iz Subotice po Vas, selektora i kolegu iz žirija.

Vozač ne poznaje baš najbolje Beograd, a Englez i Poljak su bili u poseti Nišu – oni vas čekaju na BUS stanici.

V mi pomaže da se spakujem, moja mlađana komšika iz 21.veka.

Ostavljam joj ključeve od gajbe da uživa u Lunarniku i zaliva cveće.

Dala je sve ispite u roku s toga zaslužuje nagradu.

*

Vozač javlja da je ispred, nas dve vučemo ogromnu torbu za prekookeanska putovanja.

Na stepeništu puca zip – torba se rascvetala kao majska ruža.

Nas dve se gledamo, a ona kaže – Neka je ovo najgore što će se desiti.

Amin to that, sister.

*

Sedam u automobil, maše mi – pomislih možda bi bilo dobro da pospe i vodu za mnom.

Avantura neka krene.

*

Ljubazni vozač me pita kuda do autobuske.

U trenutku prebledim i zaledim se – da li su ovi ludaci možda izmestili autobusku stanicu?

Istovremeno ga usmeravam i guglujem da vidim da li je i dalje tu ili su je bacili negde na neko mesto van svake logike.

Ispostavlja se da je i dalje gde je i bila – Kosmose, brate, hvala ti.

*

A zatim je usledio filmski zaplet – triler sa elementima komedije.

Kaže vozač – Treba da ih čekam kod glavnog ulaza u stanicu.

Priznajem mu da nemam pojma gde je glavni ulaz pošto ih ima minimum tri.

Logika nalaže da stanemo tamo gde se izlazi iz autobusa – međutim na tom mestu je gradilište – renovira se Hotel Bristol.

Ulazim u mod – blaga panika.

*

I da skratim priču – tačno 56 minuta smo se vijali oko stanice dok ih konačno nismo našli.

Vozač ne govori engleski, gosti iz inostranstva su na ivici razuma – ponavljaju nervozno da su ispod drveta i gledaju u gradilište obeleženo sa Belgrade Waterfront.

A svuda oko nas je drveće i svuda je gradilište i svuda je taj logo BW.

I milioni ljudi, zuji kao u košnici – opšta gungula, kiša pada – nema nikakvih jasnih znakova niti racionalnog objašnjenja kako funkcioniše ono što je ostalo od autobuske stanice glavnog grada – ma ljudi moji stres u fulu.

*

Kada smo ih konačno spakovali u automobil – osećala sam odgovornost ispred grada što smo kroz sve to morali da prođemo na startu.

Videli su rusvaj svojim očima i doživeli preznojavanje na početku nečega što bi trebalo da bude nezaboravan ugođaj.

*

Moj osećaj sramote je dostigao novi vrhunac kada su mi ispričali šta su doživeli i na putu za Niš, kao i na putu iz Niša do Beograda – naime, oba puta su se autobusi Niš Ekspresa pokvarili.

Ajde jednom da se desi – može da se desi svuda, ali dva puta za redom – to je već signal da nešto debelo ne funkcioniše.

Mi živimo u rasulu, rođaci.

*

Uši su mi bile crvene od blama – naredna dva sata sam pokušala da im objasnim u kakvoj mi demo verziji države živimo, šta se dešava u ovom privatizovanom feudu i da sve ovo posmatraju kao vožnju u najluđem luna parku.

Dobrodošli na rolerkoster i ništa ne shvatajte lično.

*

Doroti, veži se – Kanzas je daleko – u Ozu si, bejbi.

*

Kada smo stigli na Palić, smirila sam se – sada sam i ja gost – osećaj odgovornosti domaćina je popustio.

I došao je trenutak i da budem ponosna – sa velikim zadovljstvom sam kolegi iz Poljske na svečanom otvaranju prevodila i objašnjavala ko su Mira Banjac, Milena Zupančič, Aleksandar Berček koji su predefilovali scenom – aplauzi su dugo trajali.

Sa velikim interesovanjem gledao je inserte iz naših kultnih filmova – srce mi je bilo puno.

*

Sve u svemu, mnogo je stvari zbog kojih treba da nas je sramota šta smo dopustili da budu deo našeg društva, ali treba da smo ponosni da u takvim (ne)uslovima imamo ljude koji stvaraju vrhunsku umetnost i trude se da sačuvaju ono što se zove kultura.

Moj duboki naklon ide njima.

Hvala što ste me učinili ponosnom u ovom danu u kome sam se uglavnom stidela.

*

I #BeSafe – da li i vi ponekad na rastanku inostranim gostima kažete – Izvinite za sve što nije bilo u redu.

Pišite – čitamo se!

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar