Nedelja. Palić. Jutro posle oluje. Takoreći, kao da je bio cunami u Majamiju.
*
Dobila sam poziv o kome sam priznajem potajno maštala – dugo, dugo.
Od 2001. godine pratilm Festival evropskog filma na Paliću.
Decenije su u pitanju koliko uživam ispred velikog platna pored jezera i u najlepšoj šumi gde je smeštena čuvena Letnja pozornica.
I ove godine sam počastvovana da budem deo žirija programa „Paralele i sudari“ – to su filmovi iz onog dela sveta koji nazivamo Istočna Evropa.
Mojoj sreći – kraja nema.
*
Jedna od nekoliko ključnih stvari koja me istinski raduje tokom ovog mog boravka na planeti Zemlji jeste gledanje filmova.
Izvežbana sam da gledam nekoliko filmova dnevno to je najmanji problem – uronim u priču, a ako je priča loša analiziram neke druge elemente.
I loš film je poučan film jer shvatiš kako NE treba.
*
Kao neko ko je sastavljen od iluzija – moj prirodni habitat su pokretne slike.
Zvedoznalci bi zaključili – Nije to nikakvo čudo – ti si Neptunovo dete.
*
Poziva me E i kaže – Dolazi vozač iz Subotice po Vas, selektora i kolegu iz žirija.
Vozač ne poznaje baš najbolje Beograd, a Englez i Poljak su bili u poseti Nišu – oni vas čekaju na BUS stanici.
V mi pomaže da se spakujem, moja mlađana komšika iz 21.veka.
Ostavljam joj ključeve od gajbe da uživa u Lunarniku i zaliva cveće.
Dala je sve ispite u roku s toga zaslužuje nagradu.
*
Vozač javlja da je ispred, nas dve vučemo ogromnu torbu za prekookeanska putovanja.
Na stepeništu puca zip – torba se rascvetala kao majska ruža.
Nas dve se gledamo, a ona kaže – Neka je ovo najgore što će se desiti.
Amin to that, sister.
*
Sedam u automobil, maše mi – pomislih možda bi bilo dobro da pospe i vodu za mnom.
Avantura neka krene.
*
Ljubazni vozač me pita kuda do autobuske.
U trenutku prebledim i zaledim se – da li su ovi ludaci možda izmestili autobusku stanicu?
Istovremeno ga usmeravam i guglujem da vidim da li je i dalje tu ili su je bacili negde na neko mesto van svake logike.
Ispostavlja se da je i dalje gde je i bila – Kosmose, brate, hvala ti.
*
A zatim je usledio filmski zaplet – triler sa elementima komedije.
Kaže vozač – Treba da ih čekam kod glavnog ulaza u stanicu.
Priznajem mu da nemam pojma gde je glavni ulaz pošto ih ima minimum tri.
Logika nalaže da stanemo tamo gde se izlazi iz autobusa – međutim na tom mestu je gradilište – renovira se Hotel Bristol.
Ulazim u mod – blaga panika.
*
I da skratim priču – tačno 56 minuta smo se vijali oko stanice dok ih konačno nismo našli.
Vozač ne govori engleski, gosti iz inostranstva su na ivici razuma – ponavljaju nervozno da su ispod drveta i gledaju u gradilište obeleženo sa Belgrade Waterfront.
A svuda oko nas je drveće i svuda je gradilište i svuda je taj logo BW.
I milioni ljudi, zuji kao u košnici – opšta gungula, kiša pada – nema nikakvih jasnih znakova niti racionalnog objašnjenja kako funkcioniše ono što je ostalo od autobuske stanice glavnog grada – ma ljudi moji stres u fulu.
*
Kada smo ih konačno spakovali u automobil – osećala sam odgovornost ispred grada što smo kroz sve to morali da prođemo na startu.
Videli su rusvaj svojim očima i doživeli preznojavanje na početku nečega što bi trebalo da bude nezaboravan ugođaj.
*
Moj osećaj sramote je dostigao novi vrhunac kada su mi ispričali šta su doživeli i na putu za Niš, kao i na putu iz Niša do Beograda – naime, oba puta su se autobusi Niš Ekspresa pokvarili.
Ajde jednom da se desi – može da se desi svuda, ali dva puta za redom – to je već signal da nešto debelo ne funkcioniše.
Mi živimo u rasulu, rođaci.
*
Uši su mi bile crvene od blama – naredna dva sata sam pokušala da im objasnim u kakvoj mi demo verziji države živimo, šta se dešava u ovom privatizovanom feudu i da sve ovo posmatraju kao vožnju u najluđem luna parku.
Dobrodošli na rolerkoster i ništa ne shvatajte lično.
*
Doroti, veži se – Kanzas je daleko – u Ozu si, bejbi.
*
Kada smo stigli na Palić, smirila sam se – sada sam i ja gost – osećaj odgovornosti domaćina je popustio.
I došao je trenutak i da budem ponosna – sa velikim zadovljstvom sam kolegi iz Poljske na svečanom otvaranju prevodila i objašnjavala ko su Mira Banjac, Milena Zupančič, Aleksandar Berček koji su predefilovali scenom – aplauzi su dugo trajali.
Sa velikim interesovanjem gledao je inserte iz naših kultnih filmova – srce mi je bilo puno.
*
Sve u svemu, mnogo je stvari zbog kojih treba da nas je sramota šta smo dopustili da budu deo našeg društva, ali treba da smo ponosni da u takvim (ne)uslovima imamo ljude koji stvaraju vrhunsku umetnost i trude se da sačuvaju ono što se zove kultura.
Moj duboki naklon ide njima.
Hvala što ste me učinili ponosnom u ovom danu u kome sam se uglavnom stidela.
*
I #BeSafe – da li i vi ponekad na rastanku inostranim gostima kažete – Izvinite za sve što nije bilo u redu.
Pišite – čitamo se!
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare