Piše Luna Lu: Televizor

Podeli:
Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Em nedelja em poslednji dan godišnjeg odmora. Slušam Darka Rundeka. Darko mi pomaže da se vratim na fabrička podešavanja i podignem radnu temperaturu.

*

Prvi put sam ušla u televizijski studio kao mala.

Divni porodični prijatelj i prvi komšija bio je reditelj na tada uglednoj TV Beograd.

Radio je naučne i dokumentarne programe jer da – tada je to bila velika i važna produkcija i poveo me je da mi pokaže kako izgleda jedan dan na njegovom poslu.

*

Bile su sedamdesete, SFRJ, kamere su bile ogromne, studio filmski, mnogo ljudi je išlo tamo vamo, bila je to podmazana i uigrana mašina, a ja sam bila fascinirana – sve mi je to delovalo kao svemirski brod koji se sprema za lansiranje.

Dobila sam i malu ulogu da pokazujem vežbe za decu koja imaju ravna stopala – ljubazni ortoped mi je objasnio šta treba da radim jer sam išla na časove baleta i onda se ta ogromna kamera kao robot iz „Ratova zvezda“ okrenula ka meni i ja sam odradila šta treba gledajući u objektiv – rekli su odlično, bila je to proba.

Dobila sam indikaciju da tu ostanem i da će emisija uskoro krenuti i da će mi reći kada je trenutak za izvedbu – emisija je išla uživo sa gostima naučnicima i doktorima pričali su o ljudskom telu, deformacijama stečenim nepravilnim načinom života i važnosti fizičke kulture.

*

Pravo da vam kažem nisam mnogo slušala – samo sam gledala kako se te kamere pomeraju, kako se nezimečnično na kamerama pali crveno svetlo pa gasi – ispred mene se dešavala koreo drama.

Kamermani sa ogromnim slušalicama vozali su te mašine sa svevidećim okom, reflektori su mi tukli u oči – istovremeno sam jedva čekala znak da odradim svoj deo – vrtelo mi se u glavi od uzbuđenja i ponavljala sam u sebi samo da ne pogrešim i da čika Đorđe bude zadovoljan i da ne razočaram sve te ljude.

A sve vreme sam mislila i na roditelje koji kod kuće čekaju taj trenutak da im kći bude na TV-u – nisam uopšte razumela kako se tačno tehnički izvodi ta magija – san svakog jogija da istovremeno budeš na dva mesta – te večeri bila sam i u Takovskoj i u Kapetan Mišinoj.

*

Moj TV debi je prošao odlično – rekli su mi.

Na putu do kuće imala sam hiljadu i jedno pitanje za čika Đoleta.

Strpljivo mi je objašnjavao kako se tehnički prenosi slika i ton i kako funkcioniše koja kamera – koja snima šta u kom trenutku, a onda mi je postavio samo jedno pitanje – Da li si se uplašila?

Rekla sam – Ne, samo sam se plašila da ne razočaram kameru i nešto ne pogrešim.

Nasmejao se i pomazio me po kosi.

*

Volim da mislim da je ukapirao da mi je tog dana ušla televizija u krv i da je tim događajem počela moja životna strast da se bavim njome na svoj način.

Mene mnogo ne zanima da budem na ekranu već da budem u televizoru i da se igram sa kamerama i montiranjem slike i celom tom alhemijom.

*

Uz čika Đoleta naučila sam mnogo o teoriji i o tome kako je važno gledati filmove – razmišljati o ritmovima, akcentima, trikovima, perspektivi, o uglovima, atmosferi i detaljima.

Televizija je moćna i opasna igračka – ulazite ljudima u glave, rušite i stvarate sisteme vrednosti, možete da ubacujete frejmove koje ljudi ne vide, ali ih mozak registruje – suštinski možete gledaocima da radite šta hoćete – hipnotišete gomilu da postanu stado ili krdo – samo statistički podatak u listama gledanosti sa kojima mogu da rade šta žele. Bukvalno mogu da ih odvedu u rat, a mogu da ih ubede da žive u zlatnom dobu – sve zavisi koji su interesi vladajućeg kartela.

*

Trending tema ovog dana je galerija likova koja je prodefilovala kroz privatni ZOO vrt Vilija Vonke – potpuno devijatnog uma skockanog u tzv. imaginarijum lica Željka M. (54).

Iskreno žalim te ljude koji svaki ponaosob imaju životnu traumu, većina devojaka su žrtve seksualnog nasilja, mnogi imaju kriminalni dosije i svi redom su emotivno i (ili) mentalno nestabilni.

Tako okupljeni umesto na grupnu terapiju – oni bivaju poslati pred kamere sa 5 tona alkohola i dva mokra čvora da žive „život“ i da se bore za 50k eura – na život i zamalo smrt.

Nisu oni problem – problem je ovo društvo koje je omogućilo da razvijemo takav državni aparat kome je jedan od ključnih projekata za ostajanje na vlasti „Zadruga“.

*

Televizijskim jezikom rečeno važno je šta ide pre vaše emisije – kakav vam je ulaz – koliko je gledalaca akumulirano pa se pojavite vi ili vaš sadržaj, a pošto se na „imperiji“ koja ne plaća porez pojavljuju samo promoteri Svemogućeg i on lično važno je držati stado na okupu da mu properu već sluđeni mozak, a to je najlakše skandaloznim sadržajem i ponižavanjem ljudi – socijalnim eksperimentom neregulisanim bilo kakvim pravilima i gde je sve, ali bukvalno sve dozvoljeno.

*

Mit kaže da su gladijatorske borbe počinjale, dok bi se publika u Koloseumu okupljala seksualnim činom device i magarca – to je bilo zagrevanja za potom borbe do smrti gladijatora između sebe ili sa zverima.

Mi nismo u zlatnom dobu – mi smo u dobu „hleba i igara“ – pa ko preživi pričaće.

Ako u Zadrugu 5 umesto ponija uvedu magarca – jasno vam je šta sledi – izbori su tu.

*

I eto moj dragi čika Đorđe u to se pretvorila televizija i mi kao društvo.

Sve u svemu, nemam pojma kako ćemo se iz ovog iskobeljati, ali se svakako nadam da će za ovaj zločin nad mozgovima i urušavanje svakog sistema vrednosti svi sa odjavne špice odgovarati.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar