Piše Ivan Mrđen: Živ je!!!

Iz havarisane „stodva’esosmice“ nekako su ga onesvešćenog izvukli vatrogasci, a prisutni bolničar Hitne pomoći je njegovoj supruzi Cveti rekao kako „nema šanse da iko preživi sa takvim povredama“. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, pa je prošlo neko vreme dok je ona smogla snage da to javi ćerkama, posle čega je nastala kuknjava i kod nas na Zvezdari i u Prote Mateje gde živi Mirina sestra.

I dok su žene uveliko vadile crninu iz ormara i birale koga će od familije da obaveste o tragičnom događaju, Mirin sestrić Ilija je otišao do Urgentnog centra, odakle nam je dva sata kasnije javio da deda ne samo što nije stradao, nego je i prošao sa samo nekoliko preloma, pri čemu je bilo najvažnije da nije imao nikakve povrede glave i kičmenog stuba.

„Živ je!!!“ Još i danas se pri porodičnim skupovima prepričava kako je naša nastarija ćerka Milena maltene urliknula kad je čula najnoviju vest o dedinom zdravstvenom stanju.

Bilo je u tome „živ je“ i radosti (iako je umeo da bude prilično naporan, posebno kad se zaljubio u Slobodana Miloševića, naša deca su ga zaista volela) i olakšanja jer, ruku na srce, mnogo toga u sve tri kuće je u to vreme ili bilo u rukama gospodina Gligića ili je zavisilo od njega.

Dakle, živ je!!!

* * *

Nadam se da onaj megakonobar bez portfelja neće ove moje redove protumačiti kao „neviđeni stepen bezdušnosti, mržnje i političkog primitivizma“ ili kao “uvredu ne samo za instituciju predsednika, već i za čitav narod koji on predstavlja, za državu Srbiju i za ljudskost kao takvu“, kako je u zvaničnoj izjavi okarakterisao komentare po društvenim mrežama povodom aktuelne “idi mi dođi mi” farse, od najave “dva susreta Trampom u četiri dana” do neočekivane “bolesti” zbog koje je prekinuta ta istorijska blamaža.

Dakle, živ je! I dobro je što čitava ujdurma nije imala drukčiji ishod u subotu 3. maja. Bio bi to svojevrstan teatar apsurda da se u pola veselja ražaloste oni koji su na dvogodišnjicu masovnog zločina u školi “Vladislav Ribnikar” po okolnim ulicama organizovali festivale pesme i igre, pa čak i nadmetanje u streličarstvu, sve u slavu porodice a na dan kad je 10 beogradskih porodica trajno zavijeno u crno. Na tu vrstu političkog primitivizma dežurni polucilindar nije smeo ni da pomisli.

S druge strane, siguran sam da većina naših sugrađana koji su tog dana otišli do Vračara da u miru i tišini podsete da nikad ne bi smeli da budu zaboravljeni Ana Božović, Sofija Negić, Mara Anđelković, Andrija Čikić, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Ema Kobiljski, Katarina Martinović, Adriana Dukić i njihov čika Dragan Vlahović – da su vesti sa Floride ili iz “falkona” bile drukčije – ne bi pokazali ni trunku bezdušnosti. Prvenstveno zato što bi većina pomislila da sve to nije istina!

* * *

Dakle, živ je! Dobro je što je ovog puta preskočen i naredni dan, jer bi nam nekako bilo bez veze da isti datum, pa još nedelja, bude zapisan kao odlazak dvojice predsednika, od kojih je prvi u istoj toj Americi priman sa najvišim počastima, uključujući i ono istorijsko paljenje tompusa u Ovalnom kabinetu…

S druge strane, ako sumiramo najnoviju posetu SAD i zamalo diplomatski skandal u režiji našeg nenadležnog, odmetnutog i pomahnitalog predsednika, jasno je da mu je “pozlilo” nakon što je bukvalno udaljen sa jednog “fundraising” događaja na Floridi gde su se skupljala sredstva za predizborne svrhe Republikanske partije.

“Studiju slučaja” uglavnom sam prepisao od Bojana Stojanovića, digitalnog autora iz Zaječara, prvenstveno zato što smatram da su uoravo opisani događaji i postupci najveća uvreda za instituciju predsednika Republike, za čitav narod koji on predstavlja, za državu Srbiju, pa i za ljudskost kao takvu!

“Platio je preko naših kamiondžija u SAD ‘kartu’ da se i on tamo pojavio ali tu postoji problem - američki The Federal Election Campaign Act (FACA) zabranjuje svim stranim zvaničnicima dolaske na ove događaje i doniranje novca, jer to smatraju mešanjem u unutrašnja američka pitanja - u ovom slučaju izbore za guvernera”, objavio je Stojanović na Fejsbuku.

Dakle, pokušao je da se ‘umuva’ kao ‘običan’ donator i podržavalac kampanje, ne bi li se u nekom hodniku slikao sa Trampom, Vensom, Đulijanijem i drugim istaknutim republikancima i članovima Trampove administracije i onda to u Srbiji medijima koje kontroliše predstavio kao svoj ‘izvanredan diplomatski uspeh’…

Uspelo mu je samo to da se u prolazu slika sa Đulijanijem (što mu je ko zna kojim metodama ‘na kvarno’ sredila Suzana Vasiljević) a do drugih nije mogao da dođe, niti su oni pokazali bilo kakvo interesovanje za sastanak i slikanje sa njim.

“Hvala Mariju sa portala ‘Nulta tačka’ i našoj dijaspori sa Floride što su nas adekvatno obavestili o ovoj priči i naravno pre toga onemogućili našeg predsednika da dodatno upropasti ugled naše zemlje i ugrozi naše pozicije u SAD radi sopstvenog rejtinga, što je na kraju krajeva zapravo i jedino što mu je bitno”, zaključio je Stojanović.

* * *

I za kraj, baš kao što sam i obećao da ću povremeno činiti, nešto iz knjige Ninusa Nestorovića “11:52” (“Prometej”, Novi Sad, 2025): “Imamo i mi naše Minhauzene, samo što oni nisu baroni, nego predsednici, ministri, direktori…”