Piše Ivan Mrđen: Posle 27 godina

U tom smislu sam i njegovo javljanje iz Floride kako je navodno Prvog maja na raskrsnici Nemanjine i Knez Miloševe, da baš ne kažemo sedišta fantomske Vlade Republike Srbije, bilo tačno 5.673 građana video samo po društvenim mrežama. Pri tome su me uglavnom interesovali komentari ne samo prisutnih od Slavije do one skalamerije ispred nekadašnje Glavne železničke stanice i od Kanadske amabasade do Glavne pošte, da pomenem samo ta dva glavna pravca...

Kolika je glupost ova izjava najnenadležnije institucije najbolje ilustruje činjenica da čak ni najuporniji botovi nisu znali kako da se postave, pa su uglavnom izostala tradicionalna proseravanja, kako ona dupeuvlačka, tako i ona po studentima, opoziciji ili gledaocima ono malo televizija na kojima se mogla videti prava slika...

To me podsetilo na priču koju sam svojevremeno objavio u „Blicu“, a donela ju je sa terena koleginica Lana Gedošević. Elem, leto dve’iljadeosme, vreo dan, izbio požar u nekoj baraci u Šumatovačkoj, vatrogasci stigli na vreme i obezbedili prostor, pristup dozvolili samo fotoreporterima... Novinarki tadašnjeg „Blica“, pa još tadašnje Beogradske rubrike, nije bilo mrsko da se okolo raspita, pri čemu je usledio antologijski dijalog: „Ko živi u tim barakama“, pitala Lana stariju komšinicu, koja je nalakćena na svom prozoru posmatrala čitavu akciju. „Neki Romi“, k’o iz topa odgovori njena sagovornica. „A koliko ih ima?“ „Tristašesnaest!“

Što bi rek’o tačkasti softver – „u glavu“! Pa vi sad vidite treba li trošiti vreme i živce na ovu zlobnu babu koja sa bezbedne daljine osmatra zbivanja u zemlji Srbiji. Tu više ne pomaže ni duhovitost, ni argumenti, ni isticanje najvažnije razlike u motivima pojavljivanja ljudi na određenim mestima, jednostavno treba sve ignorisati, jer je to ono što njega najviše boli.

* * *

Oni koji me još pamte kao urednika setiće se da bih im povremeno vraćao tekstove uz napomenu kako „ne valja kad se zbrajaju babe i žabe“, ali nekako u isto vreme dok je trajao masovni skup ispred najpoznatijeg rasadnika fikusa i drugog ukrasnog bilja u našem u zvezdarskom dvorištu su ponovo „zakreketale“ dve Mirine i moje ćerke, Milena je stigla iz Melburna i Marina iz Dubaija.

Posle smo, nećete mi verovati, nas petoro, kao nukleus naše familije, prvi put posle skoro 27 godina bili na zajedničkoj večeri van kuće, bez unučića (kasnije ih pristiglo petoro), zetova (prodefilovalo ih do sada sedmorica) i mnogobrojnih rođaka i prijatelja... Of course, sve se dogodilo u mom omiljenom restoranu „Stari bunar“, zadnja pošta Dušanovac

Prethodni put je to bilo u julu 1998. u poznatom restoranu „Stenka“ kod Sajma, nekoliko dana pred Marinin polazak na trogodišnje školovanje u Ameriku. Kad je prvi put došla na raspust već smo imali naše prvo unuče Tašu, a da budem iskren nije bilo ni para za „širenje“ po kafanama.

O svemu što se u međuvremenu događalo na svim našim adresama, od Zvezdare preko Subotice do Melburna i Dubaija, uredno sam obaveštavao svoje čitaoce i pratioce po društvenim mrežama. Za ovu priliku samo ću priložiti fotografije sa pomenutih kafanisanja, tek da se vidi da se nismo puno promenili...

Ruski filozof i književnik Aleksander Ivanović Hercen (1812-1870) jednom prilikom je napisao kako je „kroz vlastito iskustvo upoznao u tančine sve faze porodičnog života i uočio svu krhost krvih veza“, ali i shvatio „da su one čvrste kad ih podržava duhovna veza; bez toga one se raskidaju kod prvog udarca“.