Piše Ivan Mrđen: Moj prijatelj Ninus

Uz to je priložio i nekoliko prizora iz zajedničkog života, tačnije sa bine pozorišta „Slavija“ prilikom obeležavanja rođendana „Ježa“, uvek za Tucindan 5. januara, ove godine izuzetno na Svetski dan šale, humora i satire 1. aprila. Pre ili posle toga bismo se srdačno pozdravili i čvrsto obećali da ćemo popiti neko piće prilikom sledećeg susreta u Beogradu ili Novom Sadu...

To se još nije dogodilo, ali naše prijateljstvo i nije zapisano na nekom kariranom stolnjaku. Najbliže tome da bacimo noge pod isti astal bili smo u oktobru 2022. kad je Ninusu uručena nagrada za novinsku satiru, koja nosi ime mog prvog učitelja na tom području stvaralaštva, legendarnog Jovana Hadži-Kostića (1933-1995), pa se na toj svečanosti pojavio i naš zajednički prijatelj, bivši direktor Uprave carina dr Dragan „Gagi“ Jerinić. Ali ja imao neka preča posla...

* * *

Aforizme Ninusa Nestorovića, kao „hroničara sveopšte posrnulosti naše društvene zajednice“, kako je to ocenio profesor dr Ratko Božović (1934-2023), u proteklih deset godina sam često citirao kao najbolji komentar mojih pokušaja da komentarišem tu istu posrnulost. Zbog toga sam njegovu zbirku aforizama „Bože, uprosti nam“ („Prometej“, Novi Sad, 2020) svojevremeno poneo na tromesečno putovanje u Melburn i Dubai, čisto da proverim valjanost njegovog aforizma „Ako je tačno da je Bog svuda, kako smo onda mi uspeli da se toliko udaljimo od njega?“.

(U tom smislu su maltene „pata karte“ njegovih „kapi druge boje u okeanu našeg poraza“, što bi rekao Peca Popović, sa jezičkim i misaonim bravurama Radivoja „Laleta“ Bojičića, koji nam je obojici urednik u „Ježu“.)

Naše prijateljstvo ipak nije jednosmerna ulica, jer je Ninus revnostan čitalac mojih zapisa i najpouzdaniji barometar njihove vrednosti i dometa. U tom smislu posebno mi je imponovala njegova pohvala mog nastupa na ovogodišnjem, prvoaprilskom satiričnom plenumu u „Slaviji“, kad se publika iskidala od smeha dok sam sasvim ozbiljno pokušao da prenesem neke izjave osobe koja se kasnije proslavila onim „ko se lača mati“...

* * *

Juče se navršilo punih šest meseci od kako je udruženi zločinački poduhvat nasilno prekinuo 16 života ispod obrušene nadstrešnice rekonstrisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu. Taj zločin se, to nikako ne smemo da zaboravimo, dogodio u petak 1. novembra 2024. godine u 11 časova i 52 minuta.

Ne slučajno, najnovija zbirka aforizama jedinog Nestorovića kome treba verovati naslovljena je samo tim krvavim ciframa – „11:52“. „Ninus nije mogao da nađe bolji naslov za svoju sedmu knjigu aforizama koje je pisao u ovim gorkim vremenima, kao stvorenim za ljude koji se bave njegovim poslom“, napisao je u pogovoru kolega Robert Čoban.

Iz te knjige ću, budite sigurni, u narednom periodu često zahvatati „bisere“, naivno verujući da neće još dugo biti na snazi ova dva aforizma: „Svuda u svetu ovce bleje. Samo kod nas ćute“ i „Svi Srbi danas žive tamo daleko. Jedni daleko od otadžbine, drugi od stvarnosti“.

* * *

Nekom drugom prilikom, kad zaista pročitam čitavu knjigu, usudiću se da objavim i sopstveno viđenje ove Nestorovićeve zbirke, koju je Ljiljana Pešikan-Ljuštanović uporedila sa Andersenovom bajkom „Carevo novo odelo“. „Među onima koji mudro ćute, on uporno ponavlja da je car go, ne razotkrivajući, pritom, samo carsku golotinju, tako što svima nama podmeće ono Gogoljevo ogledalo, ne štedeći ni nas, ni sebe“.

Ovo zapažanje uvažene profesorke i teoretičarke srpske i drugih južnoslovenskih književnosti najbolje potvrđuju aforizmi: „Bolje bi bilo da nas je obuzeo đavo, nego vođa. Lakše bismo ga isterali iz nas“; „Svaki put kad narod zažmuri, naš vođa zamisli jednu želju i želja mu se odmah ispuni“; „Kad neki vođa postane velik, sva mu ovlašćenja postanu mala, pa zato često mora da ih prekorači“; „Svi izmišljaju laži. Samo vođa izmišlja istinu“...

* * *

Ninusova majka je Novosađanka, otac je rodom iz Prizrena, a njih dvoje su se upoznali u Prištini. Preselili su se u Mladenovac gde je otac dobio posao, a Ninus se rodio 10. septembra 1965. u Smederevskoj Palanci jer Mladenovac u to vreme nije imao porodilište. Tamo je proveo detinjstvo do 1971. godine, kad se sa roditeljima preselio u Novi Sad.

“Tata je dobio posao i stan i prvih šest meseci smo živeli nas sedmoro u stanu: baka, deda, pradeda, ujak, mama, tata i ja. U pitanju je stan od 48 kvadrata, tako da je bilo vrlo dinamično”, ispričao je Ninus u jednom od mnogobrojnih intervjua, najčešće povodom dobijanja prestižnih nagrada za humor i satiru.

Ponekad mi se čini da su baš taj višak toponima i ne baš veselo detinjstvo omogućili mom, evo već punu deceniju prijatelju da zadrži neophodnu distancu prema “posrnuloj stvarnosti”. I kad slavi i kad ima čime da se pohvali kod njega nema preterivanja, nema onog neumesnog japajaizma, od koga boluju mnogi poznati satiričari, na čiji račun se pošalio napisavši: “Na satiričnoj sceni Srbije niko od pacijenata ne umišlja da je Napoleon. Sve Domanovići.”

Jedino je pristrastan kroz pedantno praćenje karijere koju sve sigurnije gradi njegova ćerka Tea u novosadskom Ženskom odbojkaškom klubu “Dunav Volley”, ali to svakako ne može da mu zameri neko ko se svako malo hvali uspesima tri ćerke i petoro unučića, od kojih najmlađa, gospođica Dunja Živanović već ima status “nade” među najmlađim odbojkašicama beogradskog “Radničkog”.

* * *

I za kraj nešto sasvim lično. Nadam se da će posle ovih lepih reči o našem prijateljstvu Ninus konačno uslišiti moju molbu da izmeni svoju naslovnu Fejsbuk fotografiju.

Istina, kad se „klikne“ na nju lepo se vidi čitav plakat koji je svojevremeno napravio moj prijatelj iz rodnog nam Vršca Milorad Rankov, učinivši mi izuzetnu čast da budem u društvu sa još šesnaestoro javnih ličnosti, koje su, svaka na svoj način, obeležile „prostu i bednu dva’estreću“: Dušan Petričić, Svetlana Bojković, Žarko Trebješanin, Petar Božović, Gorica Popović, Ljubivoje Ršumović, Voja Brajović, Dragan Bjelogrlić, Aleksandar Baljak, Ljubomir Simović, Tanja Bošković, Ninus Nestrorović, Seka Sablić, Nemanja Vidić, Ana Đurić Konstrakta i Petar Peca Popović.

Problem je što većina Ninusovih čitalaca, pratilaca i poštovalaca, žureći da što pre pročitaju njegove objave, jasno vidi samo sredinu plakata, od Voje do Ninusa, od onih gore samo brade, a od ovih dole po pola face, jedino sam ja zastupljen samo karakterističnim čuperkom, između Seke i nesuđenog predsednika Fudbalskog saveza Srbije.

Neko bi rekao „neće zbog toga da ti padne kruna s glave“, a ja opet mislim da bi i za to bilo dobro da se nekako vidi i ta glava!