1
Svojevremeno mi je koleginica Ljubica Marković poklonila njenu knjigu pod naslovom “Svi putevi vode u Rim” (“Marković&Gadomski”, Beograd, 2022), u kojoj je objašnjeno da se izreka “svi putevi vode u Rim” poslovično koristi kao metafora, čiji je smisao da ima mnogo načina da se dođe do istog cilja.
“Iako skovana mnogo vekova nakon pada Rimskog carstva, oslanjala se na neizbežnu činjenicu da su stari Rimljani od svoje civilizacije izgradili centar koji se simbolično, i u realnosti, i danas smatra stubom što ovu današnju, evropsku civilizaciju, u dobroj meri podupire.
Izreka ima i svoju sasvim banalnu stranu: Rimljani su, pre više od dvadeset vekova, izgradili mrežu puteva kakvu svet do tada nije video. Puteva koje Italija i Evropa i danas u dobroj meri koriste. Zajedno sa nekim mostovima, tunelima i akvaduktima. Kraci te mreže su počinjali ili su se završavali u Rimu”, prepisujem iz knjige nekadašnje glavne i odgovorne urednice agencije Beta. Koja je, by the way, objavila i nastavak pod naslovom “Tamo i natrag”.
* * *
Izgleda da je neki stari rimski put prolazio i kroz Knjaževac, jer se ovo gradsko naselje u dolini reke Timok (i sedište istoimene opštine u Zaječarskom okrugu) pominje kao Timacum Minus. Kasnije je nazvan Gurgusovac, a današnje ime dobio je 1859. godine po knezu Milošu Obrenoviću.
Moj je minus što ne samo da nisam nikad boravio u Knjaževcu, nego, da budem iskren, nisam ni znao da postoji.
A onda je u samo sedam dana počela serija nepovezanih događaja u kojima je Knjaževac toliko pominjan, da je sada već sasvim izvesno da ću ga, čim okolnosti to bude dozvolile, veoma rado i posetiti.
Počelo je prošle srede na našem redovnom okupljanju u “Starom bunaru”, zadnja pošta Dušanovac, kad mi je neko od drugara zamerio što “gnjavim čitaoce zapisima iz Melburna, Sidneja, Dubaija… a ima, sasvim sigurno, bar dvadesetak gradova u Srbiji u kojima nikad nisi bio”.
Kosjerić, Knjić, Paraćin, Raška, oba Bečeja, Vranje, Trstenik, Zaječar, Bor, Negotin… odmah se složih i počeh da nabrajam gradove i varoši, koji u mom sećanju postoje samo iz vremena kad sam pripremao monografiju povodom 60-godišnjice Stalne koneferencije gradova i opština Srbije. A onda neko dodade: “Vredi otići i u Knjaževac!”
* * *
Narednih dana razgovarao sa kolegama fotoreporterima “Borbe”, koji su mi pre dve godine, povodom njene stogodišnjice, poslali svoje fotografije iz perioda u kome je zaista bilo časno raditi u ovim novinama. Njih smo tada odštampali na kvalitetnom papiru i opremili za izložbu u “Dorćol Platzu”, pa bi stvarno bila gre’ota da ti sjajni radovi završe na nekom smetlištu.
Stekao sam utisak da su se svi obradovali i bili počastvovani mojim predlogom, pa je već sutradan došao Zoran Raš i preuzeo svoje i radove Miloša Cvetkovića, uz obavezu da mu ih dostavi. Lako sam se dogovorio i sa Zoranom Sinkom i Peđom Mitićem, a baš sam se ražalastio kad sam čuo da Branko Pantelić ima ozbiljnih zdravstvenih problema…
A onda sam popričao i sa Aleksandrom Stankovićem, koji od kako je u penziji, živi u selu Gredetin, na pola puta između Aleksinca i Ribarske banje, uživa u prirodi i bavi se stočarstvom. Tačnije, gaji jariće…
Rekoh mu kako razmišljam da posetim gradove i varoši u kojima nikad nisam bio, a on će: “Ako te put nanese na ovu stranu, svrati do mog sela. I još bih ti preporučio da obavezno posetiš Knjaževac. Iznenadićeš se koliko je to čaroban gradić!”
* * *
Nekako u isto vreme, prošlog utorka su trojica mojih prijatelja, agilni turistički poslenik Srđan Dživdžanović, urednik kultne emisije “Karavan” Radio Beograda Zoran Nikolić Zozon i arhitekta, slikar i dizajner Nele Krstić u restoranu “Herceg Novi” razrađivali detalje o likovnoj koloniji koja bi se održala u maju ili septembru iduće godine na obroncima Stare planine, severoistočno od, već pogađate – Knjaževca! U kome je i središte jedne ugledne firme, koja je pominjana kao potencijalni sponzor ove manifestacije…
* * *
O tome sam sa dve trećine “inicijativnog odbora” razgovarao već sutradan, opet bila sreda, pa nije teško pogoditi gde…
Najzanimljivije u čitavoj priči je što je moju Miru i mene do “Starog bunara” dovezao gospodin Novica (prezime, zanimanje, firma i ostali podaci nisu bitni za ovu priču), sa kojim smo tog dana imali neka posla u Deliblatskoj peščari i Kovinu. U povratku, u kolima, reč o ovom reč o onom, on pomenu da je familija njegove bivše supruge iz – Knjaževca!
PROČITAJTE JOŠ
“Lepa varoš, vredi videti”, rekao je, iako on odatle ne nosi baš najlepše uspomene…
* * *
I na kraju, kao što je i red, pozvah u pomoć gospodina Gugletu, pa uz već navedene podatke o dosadašnjim imenima saznadoh da je prema popisu iz 2002. u čitavoj opštini živelo 19.352 stanovnika. A kao jedan od najpoznatijih Knjaževčana naveden je moj prijatelj, kolega Vladimir Stanković.
Pozvah Vladu, on kaže da je rođen u Knjaževcu, ali je osnovnu školu i gimnaziju završio u Zaječaru, pre nego što će se otisnuti u Beograd i stići do Barselone. Ali i dodaje da penzionerske letnje dane provodi u porodičnoj kući u – Knjaževcu!
“Pa, ako naiđeš, svrati, ima u okolini jedan vir sa lekovitom vodom, prijaće tvojim kukovima!”
* * *
Znate onu Balaševićevu pesmu o Virovitici, koja počinje sa “ja nikad dosad nisam bio u Americi, i ne nameravam, mene da zvizne neki tip, za dolar, dva, pa čak i tri, nemam tih nerava”, a u prvom stihu sledeće strofe kaže: “A baš bih voleo da vidim Kaliforniju…”
Ni ja nikad dosad nisam bio u Americi, a baš bih voleo da vidim – Knjaževac!
***
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
