Piše Ivan Mrđen: Novak, Melburn & Me (2)

Momci su ispali već u drugom kolu, Ana u trećem, Jelena u četvrtom, dok je najdalje dogurao Novak Đoković, koji je u četvrtfinalu predao meč kod rezultata 2:1 za nekadašnjeg prvog igrača sveta Amerikanca Endija Rodika, i ukupno, i u gemovima u tom četvrtom setu. Meč je igran po velikoj vrućini, a mlađani branilac titule iz prethodne godine se, zbog iscrpljenosti i grčeva jedva kretao po terenu...

Naredne godine ista priča, pet pobeda naših predstavnika u prvom kolu, pa u drugom opet poraženi Janko i Viktor, pridružila im se i Ana, samo je Jelena Janković stigla do trećeg kola...

Tada je počelo nešto što će se uglavnom ponavljati u narednim godinama, da u drugoj nedelji turnira imamo samo Novaka Đokovića. Njemu se u januaru 2010. Žo-Vilfred Conga u četvrtfinalu revanširao za poraz iz 2008. godine, pa su se već pojavljivali komentari u stilu da će taj trofej biti „prvi i jedini“, najčešće od strane istih onih napaljenih komentatora posle uvodnih mečeva.

* * *

Novak ih je sve demantovao već iduće godine, pobedivši u finalu Britanca Endija Maria. Taj meč pratili smo „uživo“ u bifeu „Vrabac“ mog kuma Vlade Vrabičića tokom „trećeg poluvremena“ posle našeg nedeljnog prepodnevnog fudbala u sali „Radničkog“ na Crvenom krstu. Još imam dovoljno svedoka da je naš drugar Zoran Balać pre početka prenosa iz Melburna rekao: „Biće 6:4, 6:2, 6:3 za Noleta!“

Posle smo svi zajedno mogli samo da konstatujemo da tenis nazivaju „beli sport“ po nadimku i zanimanju gospodina Balaća. Mi koji ga volimo zovemo ga „Beli“, a on za život zarađuje kao – moler!

Inače, te 2011. godine počela je naša porodična priča koja će kasnije učiniti Melburn drugim gradom po dužini mojih boravaka, posle Beograda of course. Sve je, međutim, počelo u Subotici, gde je tog leta Mirina i moja najstarija ćerka Milena prihvatila posao u novootvorenoj fabrici automobilskih delova „Norma“ i preselila se sa ćerkama Tamarom i Anom, ne sluteći da će jedan Australijanac uskoro početi da sve češće i sve duže dolazi na sever Bačke. Ne zbog salaša...

* * *

Novak je i naredne dve godine harao Melburnom. I danas se prepričava epsko finale sa Rafaelom Nadalom iz 2012. godine, koje je trajalo pet časova i 53 minuta. Rezultat za istoriju grend slem turnira 5:7, 6:4, 6:2, 6:7, 7:5.

Ja sam tih dana, preciznije u petak 27. januara, objavio jedan gotovo proročanski komentar:

“Mladenovčanin Vladimir Pavlović mi je još pre nekoliko meseci poslao svoj roman ‘Nova zemlja’, ali sam tek nedavno pažljivo pročitao tu njegovu apokaliptičnu priču o sumornoj i ne tako dalekoj budućnosti. Po Pavloviću, već 2050. godine ništa od ovoga što nam se sada događa neće biti važno i sećanje na sadašnji život sačuvaće samo jedan Srbin u nekakvim australijskim katakombama. Mene je mnogo više zabrinulo što se taj Dragomir odavde iselio tokom 2012. godine, mada nisam uspeo da dokučim da li je to bilo pre ili posle majskih izbora.”

Onih koje je uspeo da izgubi Boris Tadić…

* * *

Kad je iduće godine Novak Đoković, istina posle dva tajbreka reprizirao finale iz 2011. sa Marijem, napisao sam da je sasvim prirodno što smo njegovu treću uzastopnu titulu mogli da vidimo samo na “Eusropsortu”, jer je Nole u tom trenutku bio jedino što iz zemlje Srbije zaslužuje evropski prefix. Ne samo tada, ne samo u sportu…

* * *

I dok je Đoković skupljao trofeje po Australiji, već pomenuti Australijanac je počeo da sakuplja značajne poene po Srbiji.

Kad sam prvi put čuo za Kamerona Rida, on je bio – žensko. Jednog dana u Subotici, gde je tada radila i živela, Milena je odmah posle posla istrčala iz kuće, a Mira mi je rekla da “ide na kafu sa koleginicama”. Ja sam samo pitao zašto se tako lepo obukla, našminkala i namirisala…

Kad je Kameron prvi put došao u našu kuću na Zvezdari, bio je of course muško, ali su mi rekli da je to kolega koji je samo dovezao Milenu, Tašu i Anu iz Subotice.

Posle je već sve išlo mnogo lakše...

Istina je, međutim, da je Kameron znao šta će se dogoditi mnogo pre svih nas. Čak i Milene. On je nju zapazio već u Beogradu prilikom prvog razgovora za njen posao u Subotici, na koji je došao kao predstavnik firme “Norma” iz Nemačke.

Posle je već sve išlo mnogo lakše, od venčanja u Beogradu u restoranu “Stara trojka”, koje je obavio legendarni Radivoj Mrđa, preko selidbe u Melburn, nekoliko promena adresa i poslova do australijskih pasoša za naše tri lepotice…

* * *

Već u oktobru 2013. godine, za moj 64. rođendan, sada već naš zvanični zet Kameron i ćerka Milena kupili su mi ulaznicu za polufinale narednog Australian opena, verujući da će u tom meču nastupiti Novak Đoković. Ispalo je, međutim, da sam na poklon dobio veliku tortu iz koje je iskočio – Stanislas Vavrinka, koji je u četvrtfinalu pobedio Novaka sa 3:2 u setovima (2:6, 6:4, 6:2, 3:6 i u petom koji se tada još igrao na dva razlike 9:7). Kasnije je Švajcarac osvojio svoju prvu od ukupno tri grend slem titule.

Tada sam napisao da se poklonu u zube ne gleda, jer ”ko zna da li ću ikad biti ponovo u prilici da uživo prisustvujem nekom sportskom događaju planetarnog značaja”, tako da sam tokom tog polufinala svo vreme vagao za koga da navijam. I Vavrinka i Tomaž Berdih su naši ljudi, Sloveni, plus za Čeha bila je osveta našeg Đokovića, a za Švajcarca što sam tada primao platu u švajcarskoj firmi, da bih na kraju sam sebi ličio na mama Radu (Olga Odanović) iz mog favorit filma ”Kad porastem biću kengur”, rekavši da ipak ne mogu da navijam za Berdiha: ”Deco, što mu je ružan dres!“ (Bio neki plavo-beli, kao iz davnih dana OFK Beograda.)

* * *

Te večeri sam u predvorju „Rod Lejver arene“ kupio tradicionalni slamnati šešir, ali nisam primetio da uz cenu od 25 AUD stoji i ono „from“, odnosno da se menja sa veličinom, tako da je hat za ovu moju veliku glavu dogurao do 40 australijskih dolara. Kad sam napuštajući Melburn park zamolio jednog posetioca da me fotografiše, sve sa novim šeširom, nisam mogao da izbegnem pitanje odakle sam, pa kad rekoh da sam iz Srbije, taj mladić i njegovo razdragano društvo uglas viknuše: „So sorry“!

Oni su Švajcarci, pa verujem da je to značilo da imaju razumevanja za naša izneverena očekivanja što je njihov Vavrinka izbacio Đokovića, mada se meni učinilo da to „tako nam je žao“ ima i neko dublje značenje.

* * *