Treći mesec u godini u Srbiji je prepun važnih datuma, pa su tako veoma često i moji komentari vezani za čuvene demonstracije (9. mart 1991.), smrt Slobodana Miloševića (11. mart 2006.), ubistvo Zorana Đinđića (12. mart 2003.) ili već zaboravljeno „Bolje rat nego pakt” (27. marta 1941.). U poslednje vreme se pojavljuje i peti dan marta, kao mogući termin nekih budućih sletova u čast rođendana „doživotnog predsednika”, za šta su neki ove godine baš ozbiljno trenirali...
A tu je i prvi dan proleća, koji redovno pominjem kako sam stariji, srećan što smo Mira i ja pregurali još jednu zimu i što će nam lepi dani doneti nove radosti, pre svega susrete sa našim ćerkama i unučićima. Porodično, u martu imamo i podsećanje na moju majku Anu, rođenu na „marovske ide” (15. marta 1930.), ali od svega pobrojanog, evo već petnaest godina daleko najvažniji je „divan dan” našeg unuka Petra Petrovića.
Kažu da nema ljubavi koja može da se meri sa tim kako se vole unučići, o čemu će posvedočiti svaka baka koja ponosno pokazuje slike iz telefona i svaki deka koji negde strpljivo čeka da se završi školski dan, trening, solfeđo ili neka dečja žurka…
Međutim, osim ljubavi i radosti koju donose u život najstarijih, unuke i unuci mogu i da produže život svojim bakama i dekama. Istraživanje u kom je učestvovalo pet stotina penzionera koji redovno čuvaju svoje unuke pokazuje da je kod njih rizik od smrti smanjen za više od 30 odsto, u odnosu na one koji nemaju ovu obavezu, a iste su dobi.
Preračunato u konkretne brojke, stariji od 70 godina koji brinu o svojim unučićima žive i do sedam godina duže od onih koji to ne čine. Razlog za ovo je veoma jednostavan, briga o drugima donosi dodatnu aktivnost, kognitivnu stimulaciju, planiranje budućnosti, a osećati se potrebnim i od pomoći prilično „podmlađuje“ mozak.
Moja Mira i ja još malo pa pune dva’setri godine uživamo u baka&deka statusu. O tome kako nas je podmlađivala gospođica Tamara Janjić, naše prvo unuče, objavio sam lepu pesmu pod naslovom “Igra” u knjizi “Tašin bukvar” (“Mostart”, Beograd/Zemun, 2002.), koju sam joj poklonio za njen drugi rođendan:
Igramo s tobom razne igre, vrtimo se kao čigre i plešemo morski balet. Presvlačimo stare lutke, bojimo ti sve trenutke, baš je lep dečji svet.
Ne bole nas stare kosti, ne smeta nam ni klečanje, svom detinjstvu opet gosti, sve za tvoje radovanje.
Mladi gospodin Petar Petrović je u mojoj biblioteci “Deda 2000” zastupljen samo sa dve knjige: “Mali čovek koji nije hteo da puzi i koji nije znao da plače” (2009.) i “Gospodin Petrović” (2010.). Zbog toga već godinama imam osećaj da mu nešto dugujem, bez obzira što sam revnosno pratio njegovo odrastanje, posebno u zvezdarskoj fazi.
Prvi komentar objavljen je u „Blicu”, sutradan po njegovom rođenju, u utorak 11. marta 2008. godine: Tako mali, a već „zatvara” kafanu. Moj unuk Petar rođen je juče u 2:05, a već je, sa svojih tri i po kilograma i 52 santimetra, uspeo da zbog njega „Palilula” ne radi za „ostatak sveta”, sinoć od pola šest pa sve do jutros, sigurno ne pre 2:05. Tako sam ja dobio priliku da napravim nešto što niko nije uradio u novinama: da imam današnju vest za današnje izdanje.
A moje prvo unuče Tamara muči se ovih dana sa oduzimanjem, pa sam ja pokušao da joj objasnim kako je moje srce jedan veliki „umanjenik”, da je ljubav prema njoj „umanjilac”, a da je „razlika” ono što ostane za Peru. A ona će, sasvim ozbiljno: „Tu nema razlike. Ti nas, deda, isto voliš!”
* * *
Danas je prvi rođendan mog unuka Pere. Moj prijatelj, glumac Milan Milosavljević mi je u petak, dok sam u “Paliluli“ tim povodom častio društvo, objasnio zašto Pera još nije naučio da kaže „deda“:
– Zato što mu se ti, kad dođeš kući iz kafane, uneseš u lice i kažeš: „Peo, kži dea“! (Utorak,10. mart 2009.)
* * *
I tako iz godine u godinu, sve do izveštaja sa prošlogodišnje proslave rođendana mladog gospodina Petra Petrovića, četrnaestog po redu, sastavljenog iz nekoliko usputnih javljanja ponosne mame Marine:
Dan je počeo zvaničnom utakmicom u okviru lige u kojoj učestvuje i „Star footbal academy“, sa koje smo jedno vreme imali „uživo“ prenos, naročito kad je Peki bio u prilikama da postigne gol. Na žalost, uspeo je to samo jednom, i to iz penala, pa je po završetku utakmice bio veoma nezadovoljan i svojom igrom i rezultatom (1:1).
Sasvim drugo raspoloženje bilo je popodne, kad je rođendan proslavljen u društvu još 15 njegovih vršnjaka plus mlađi brat Filip. Dva sata fudbala, jurcanja i skakanja, pice, sokovi, „koka-kola“ i torta, pola društva ostalo je da igra igrice i pomalo spava kod slavljenika, dok je Fića otišao da prenoći kod jednog svog drugara. (Kasniji događaji će pokazati da je to bila i srećna okolnost, jer ga, makar tih dana, nije zakačio korona virus.)
Sve u svemu poslednji pravi „dečji rođendan“. Već iduće godine treba očekivati i nešto momačkiju zabavu, uz muziku, ponešto od „zabranjenog voća“ i – devojčice. To je na svoj način predvideo i Fića, koji je na moje pitanje kad će i poneka njihova simpatija da se pojavi na ovim zabavama, mirno odgovorio: „Dogodine!“.