Pesmom “Samo mi se spava” Luka Ivanović iz Čačka je opet probudio neprasahle ambicije ovdašnjih ljubitelja lakih nota, tim pre što je dečko koji će 13. maja u Liverpulu predstavljati Srbiju na “Eurosongu” poznatiji u svetu, kao Luke Black, nego kod kuće. Nade podgreva i činjenica da je on prvi muzičar sa ovih prostora koji je potpisao ugovor sa kućom “Universal Music”, da već godinama živi u Londonu…
Nije bez značaja ni što je novi ljubimac nekoliko generacija godinama radio sa Konstraktom i “Zemljom Gruva”… Koja je prošle godine, po njegovim rečima, pokazala kako može dobro i da izgleda i da zvuči kad se “neke ideje konstruišu unapred”.
“Uvek se nekako bolje osećam kad odspavam. Imam osećaj da se nekako regenerišem. Koliko god je to za mene kao individuu dobro, to nije dobro na globalnom nivou da svi spavamo dok se nešto oko nas dešava. Jedna od poruka jeste kolektivno osvešćivanje za koje se nadam da će se desiti“, izjavio je Luke Black.
Moje ispisnike je to podsetilo na pesmu genijalnog Duška Trifunovića (1933-2006), koja je bila moto pretposlednjeg sleta za Dan mladosti (1986.): “Probudi se, nešto se dešava, nemoj reći da to nisi znao, i tvoja se sudbina rešava, moglo bi ti jednom biti žao…” Sad svi samo žalimo jer je ostala samo pusta želja da se generacije mladih tokom poslednje decenije Jugoslavije “probude” i budu tvorci svoje sudbine.
Posle svega što se na ovim prostorima događalo buđenje mladih se pominje samo u gorkim vicevima, poput onog kad majka budi svog tridesetogodišnjeg potomka: “Ustaj sine, prošlo je podne, zauzeće ti mesto u bašti kafića!”
Kad već pominjemo čitave generacije, moju pažnju privukao je naslov Lukeovog prvog singla “D-Generation”. Nisam uspeo da pronađem reči te pesme, mada mi se više čini da je u pitanju ukazivanje na izvesnu degeneraciju kao procesa propadanja pojedinaca i određenih društvenih grupa nego kao pokušaj da se utvrdi najmanji zajednički sadržalac za neku generaciju.
To je uspešno povezano jedino u imenu američke grupe “D-Generation X” (skraćeno “DX”), čija se muzika bavi promenama u stavovima i ponašanju populacije, koja je svojevremeno nazvana “generacija X” (rođeni između 1965. i 1980. godine). Posle toga su došli “milenijalci”, u koje svrstavaju rođene između 1981. i 1996. godine.
Ovu podelu najviše osporavaju “kenialci” (“Xennials”), rođeni između 1977. i 1983. godine, za koje kažu da su “mikrogeneracija zaglavljena između generacije X i novog milenijuma“. Njih najbolje karakteriše činjenica da su se školovali i stasali u analogno, a da profesionalno egzistiraju u digitalnom dobu. Zato „kenialci“ ne osećaju nikakve veze sa starosnim grupama ispred i iza njih.
#related-news_0
Sve ovo nismo znali kad smo se svojevremeno dogovorili da tada 18-godišnja Jovana Đikić počne da piše kolumnu ”Generacija D“. Bilo je to krajem 2000. kad se verovalo da počinje nova era, posebno za njene vršnjake i sve koji će postajati punoletni u Dvadesetprvom veku.
Kolumna je objavljivana više od dve godine u „Blicu nedelje“. Međutim, kako se gubio polet i entuzijazam na opštem planu, tako je i Jovana sve više počela da gleda svoja posla, završila fakultet, magistrirala, odradila advokatski pripravnički staž, postala gospođa Ralević…
14. septembra 2012. godine sam podsetio na taj period njene karijere i napisao: „Jovana će uskoro ponovo da radi kao advokat, samo dok malo ojača 3.550 grama težak i 52 santimetara dugačak dečačić koga je rodila početkom ove nedelje, što su bučno proslavili njen suprug Miloš, mama Vesna i ujak Dejan. Nadam se samo da na sledeći veliki preokret i nova velika očekivanja Srbija neće čekati dok mali Nemanja ne postane punoletan.“
Bojim se da hoćemo i da će pesma Luke Blacka biti himna ne jedne, već nekoliko generacija kojima se i dalje samo spava!