Žene Srbije - radnice, sindikalke, službenice, profesorke, nastavnice, vaspitačice, bolničarke, doktorke, domaćice, majke i one koje to nisu, sestre, bake, negovateljice, učenice, studentkinje, aktivistkinje… udruženo vas pozivaju na protestni marš, koji će krenuti sa beogradskog trga Slavija večeras (sreda, 8. mart) u 17 časova i 30 minuta.

Poduži spisak zahteva moguće je sažeti u samo tri reči: Dostojanstvo. Plata. Život.

“Konstantno svedočimo urušavanju stečenih radničkih prava i povećanju nezaposlenosti. Žene rade na manje plaćenim poslovima, sporije napreduju i imaju daleko veći teret. Bez adekvatne zarade, dostojanstva i socijalne zaštite nema izlaska iz situacije nasilja, jer svakodnevne crne statistike pokazuju da je nasilje prema ženama nesmanjeno”, podsećaju iz neformalne mreže feminističkih i ženskih grupa i nezavisnih aktivistkinja, koje na ovaj način već tradicionalno obeležavaju Međunarodni dan žena.

“Dođite da pokažemo da 8. mart jeste borbeni dan žena, dan kad se naš glas čuje i stvarni život žena u Srbiji vidi!” Ovaj udruženi poziv pokazuje ispravnost stava sada već 88-godišnje američke novinarke i aktivistkinje Glorije Steinem, da “priča o ženskoj borbi za ravnopravnost ne pripada ni jednom pojedinačnom feministi niti bilo kojoj organizaciji, već kolektivnom naporu svih koji brinu o ljudskim pravima”.

Neki ljudi veruju da obeležavanje Međunarodnog dana žena nije dovoljno da bi se ostvario realni napredak u pogledu prava žena i jednakih polova. Nisu retka ni mišljenja da je Osmi mart postao previše komercijalizovan i da je izgubio svoju istinitu svrhu, da se više brine o profitu iz prodaje proizvoda, naročito cveća, nego o promociji prava žena i jednakosti polova.

S druge strane, ovaj vid aktivizma se neprestano omalovažava, svođenjem čitave priče na u širokim muškim krugovima ne baš omiljen pojam feminizma. Koji se uglavnom vulgarizuje kao “zanimacija dokonih, neostvarenih i ne baš privlačnih žena”.

To nije prisutno samo u zemlji Srbiji, pa je tako britanska pevačica Kejt Neš (Kate Nash) govorila da “feminizam nije prljava reč, ne znači da mrziš muškarce, ne znači da mrziš devojke koje imaju lepe noge i preplanuli ten, i ne znači da si kurva ili lezbejka, već to znači da veruješ u jednakost.”

Na istu temu je svojevremeno moj prijatelj Najdan Vojinović iz Niša, kad smo se još bavili nekim normalnim stvarima, objavio sjajnu paralelu: “Iza svakog zagorelog ručka sedi žena za kompjuterom. Iza svake zagorele žene sedi muškarac za kompjuterom!”

Ima, međutim, i ohrabrujućih podataka. Ovih dana su iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka saopštili da je studija “Žene u javnim ustanovama kulture” pokazala konstantu da su u ovom domenu žene dominantnije od muškaraca, te da je u njima žene čine čak 59 odsto zaposlenih. Žene su u većoj meri i posetioci kulturnih dešavanja, pa tako 61 odsto žena posećuje pozorišta naspram 39 odsto muškaraca, dok su u muzejima brojke još izraženije (63:37). Žene češće čitaju i češće posećuju biblioteke, a tipičan profil takve čitateljke je mlada, visokoobrazovana žena, stanovnica urbanog područja.

Što bi rekao američki stendap komičar Luis CK: “Ne mislim da su žene bolje od muškaraca, mislim da su muškarci mnogo gori od žena!”.