Piše Ivan Mrđen: Srbija nije Belgija

To još uvek, mada u bitno smanjenom opsegu, može samo bulumenta koja - što u v.d. stanju što kao tehnička vlada - i dalje obnaša funkcije i predsednika Republike i premijera i ministara. Ma koliko neki od njih bili zauzeti pakovanjem i razmišljanjima o sigurnijim destinacijama samo oni imaju ovlašćenja kad je reč o vojsci, policiji, diplomatiji... sve do pravosuđa, zdravstva, školstva, isplate penzija...

U tom smislu jasno je da su isključivo oni odgovorni za funkcionisanje države, posebno za bezbednost građana. Oni su, a to je više nego očigledno, i režiseri i glumci jeftinog vodvilja „nevinost bez zaštite“ u redakciji nečega što se samo u zemlji Srbiji može smatrati medijem.

Mudrost i strpljenje zahtevaju od građana da ne nasedaju na takve scenarije, dok se od pobednika nedeljnih izbora očekuje insistiranje na što bržem objavljivanju konačnih rezultata i maksimalnom skraćivanju rokova za naredne korake.

Srbija nije Belgija, koja drži svetski rekord u mirnodopskom razdoblju bez formirane vlade, a taj je period tokom 2010. i 2011. godine trajao ukupno589 dana (od ostavke premijera Iv Letermea do polaganja zakletve nove vlade). Svi smo svesni toga da niti imamo toliko vremena za bacanje, niti imamo sistem koja može da funkcioniše bez obzira na političke sukobe.

Mnogo ljudi prima platu za poslove koji se moraju obavljati da bi država i njene institucije radile svoj posao i oni ne mogu samo zbog svojih stranačkih legitimacija da izigravaju nekakvu „ožalošćenu porodicu“. To na svoj način, ma kako delovao groteskno, jasno pokazuje onaj nesrećnik iz novosadske „Jovine gimnazije“, koji se i dalje ponaša kao direktor, onako kako on misli da to treba da bude.

Njegov je primer poučan upravo u smislu da se u narednom periodu od silesije državnih službenika očekuje da konačno „siđu sa svojih umišljenih olimpijskih visina i ateriraju u realnost, u kojoj nema naprednjačke cike, vriske, zamene teza i padanja u nesvest, nego ozbiljnog rada, odgovornosti i poštovanja zakona”, kako je to juče napisao dramaturg Ivan Lalić.

Jedini koji u ovom trenutku nema nikakvo pravo ni legitimitet da se bavi državnim poslovima je nabeđeni „lider opozicije“, kako ga nazivaju u podguznim medijima trajno lengerisanim za njegov “Titanik“. NLO može sada da se bavi svojom strankom, da upisuje „četr’espete u četnike“ koliko mu volja, da probira „samuraje“ kojih će biti sve manje, ali on u zemlji Srbiji više ni za šta nije nadležan.

A ako preti nekakvim „samoorganizovanjem“ koje neće biti ništa drugo nego nova mobilizacija „Ćacilenda“ onda to više nije nikakva „stranačka borba“, već otvoreni poziv na nasilje, nered i rušenje ustavnog poretka. Od odgovornosti za takvo ponašanje mogu još neko vreme da ga čuvaju strah trenutno nadležnih ili nekakva privatna garda, ali kao i ogromna većina građana verujem da nije daleko dan kad će se naći neko u vojsci, policiji ili pravosuđu koji će moći da kaže „e, sad je dosta!“