Beleške o Dvadesetšestom oktobru: Piše Ivan Mrđen

Prethodno je, uz sve što je sa ostalim članovima njenog “tima” postigla tokom dana na obezbeđivanju normalnosti i bezbedbosti izbornog procesa,uporno insistirajući da se radi samo po zakonu, posebno oko zabrane upotrebe mobilnih telefona na biračkom mestu, uspela i ono najvažnije da se listići ne izvrću na gomilu, već da se broje, kako zakon nalaže, jedan po jedan. To je prilično iziritiralo naprednjačku ekipu, nenaviklu na bitno sužen prostor za bilo kakve manipulacije, pa se i brojanje i potvrđivanje volje građana oteglo do duboko u noć.

Nekako u isto vreme, moja Mira i ja sa našom najmlađom ćerkom Marinom, koja je prešla 3.814 kilometara da bi ostvarila pravo koje joj je uskraćeno u Dubaiju, gde duže od decenije živi i radi, otišli smo na naše biračko mesto da se pridružimo komšinicama i komšijama koji su se odazvali pozivu da čuvamo svoje glasove. Tamo smo, uz njih dvadesetak, zatekli i dve policijske patrole, pristigle na poziv kontrolora ispred Studetske liste koji takođe nisu dozvolili nikakvo izvrtanje kutije sa listićima, već insistirali na brojanju kako je predviđeno zakonom.

I to je potrajalo, možda čitava dva sata kad je već uveliko počeo vatromet sa okolnih solitera i slavlje po Bulevaru, ponajviše zbog, kako smo čuli, opstrukcije uvređene naprednjačke predsednice biračkog mesta, jer Bože moj, “mi to nikad nismo tako radili”… Najzanimljivije u svemu tome bilo je što je ista ta žena, kad je sve završeno pozdravila našu Maju, jer rade u istom javnom preduzeću, a meni rekla da me je prepoznala sa slika koje izlaze na našem portalu… Kao, sad smo svi “naši”…

* * *

Moj prijatelj Ivan Lalić opisao je juče dramu kad je njegova supruga Maja, ne želeći da “ćaciku”, predsednicu jednog biračkog mesta u Kragujevcu, pusti da sa drugom “ćacikom” nosi džak sa izbornim materijalom bez nadzora, pa je bukvalno uskočila u njena kola, ščepala džak i nije ga ispuštala dok ga nisu predali Gradskoj izbornoj komisiji u neko doba noći, svakako već Dvadesetšestog oktobra.

“Ja sam išao iza njih svojim kolima. Ispred je išao auto mobilnog tima. Bilo je kao na filmu. Bojao sam se da se odvratna ćacika, kojoj se sav lažni, bahati SNS svet ruši u jednoj noći, ne zakuca negde, sve s mojim anđelom unutra”, napisao je moj imenjak i dodao:

“To je prvo što moramo da uradimo sa SNS-om. To meta stanje, bahatost i bezobrazluk u koje su upali i godinama baštinili, mora odmah da stane. Koliko danas! Kofa vode u lice i otrežnjenje. Rođaci, unormalite se. Magija je juče prestala. Što ste se bahatili, bahatili ste se. Kraj!”

On se obratio i “privatnom građaninu Vučiću” jasnom porukom: “Nemoj da se pališ da si kao ispao frajer što si priznao poraz, jer da je razlika bila manja, ti bi izazvao krvoproliće, to svi znamo. Za sve ove godine što si nas siromašio, upropašćavao, sluđivao i krao, moraš da platiš. I bolje budi kooperativan i poslušan jer ćemo te mi štititi od narodne osvete. Sve mora da bude po zakonu. Biće ti najsigurnije u zatvoru!”

Sasvim prirodno, odmah se javilo sećanje na “datum koji nije postojao”, pa je i Ivan Lalić svoju emotivnu objavu zaključio predlogom da se “učini ono što nismo uradili šestog oktobra 2000. godine, a to je zabrana srpske radikalne/napredne stranke, kako se zlo nikad više ne bi ponovilo i kako nam ne bi više zaudarali u javnom diskursu”.

* * *

O Dvadesetšestom oktobru piše i Marija Dimitrijević, pozivajući nas da što pre prekinimo sa slavljem.

“Dok mi ovde prosipamo pivo od sreće i tapšemo jedni druge po ramenima, sat koji kasni još od devedesetprve opasno kuca... A mi i dalje nemamo pojma koliko je zapravo sati. Pred nama je ostala ista ona razvaljena kuća u kojoj institucije spavaju dubokim zimskim snom.. Tužilaštvo verovatno još uvek traži gde mu stoje pečati i hemijske olovke...

Nemamo mi više luksuza za kratku pamet i amneziju na svakih nekoliko godina. Sinoć se grlilo i ljubilo s policajcima, koji su u punoj opremi bili spremni da nam lome kosti i pomeraju bubrege. Koji su do juče trenirali strogoću na sopstvenom narodu.

Sad tek počinje pravi hod po mukama i opasno ozbiljan posao, ako odmah ne oslobodimo medije i ne nateramo te uspavane pravosudne organe da počnu da rade svoj posao, promaći će Đuri kroz aerodrome svi oni koji su nam decenijama krojili kapu, a mi ćemo opet ostati s prstima na ustima i pitanjem gde smo pogrešili...

Ovog puta nema plakanja po kancelarijama, nema izgovora da je neko bio nateran, uplašen ili ucenjen.. Niko nas nije terao da trpimo.. Pravo na grešku je odavno potrošeno na razne političke promašaje i propuštene šanse... Ako ih ne pritisnemo uz zid od prvog minuta, prvog dana, opet ćemo za koju godinu slaviti dvestoti jubilarni pad nekog novog ko nam je seo na glavu dok smo mi bezbrižno pevali i igrali...

Srbi, u pamet! Zakasnili smo!!! 1991. 2000. 2012. Nemojte da nam se dogodi ponovo... Mi nemamo pravo da se veselimo. Mnogo smo jeli govna i ćutali..”

* * *

Moj prijatelj Nebojša Milenković sinoć je napisao da je onaj kome su skandirali da “vrati konju glavu” ovog Dvadesetšestog oktobra “sačuvao glavu samo zato što je narod koji je upao u režimsku trovačnicu ostao pribran”.

“Narod je besan i željan osvete zato što je željan pravde - stoga APELUJEM na sve Madiće, Stojkoviće, Miladinoviće, Šapiće, Mićine, Manje Grčić i ostale Maje Gojković kojima bi se mogao dogoditi narod - da već koliko sutra podnesu ostavke. Pre svega da bi sačuvali glave (a dobro znaju zašto). Čuvajte sebe da biste sačuvali i nas (od nas i našeg pravedničkog besa), a zauzvrat, kad se konačno dogodi primopredaja vlasti, na Studentsku listu apelujem da im unapred obeća objektivna i pravedna suđenja!

Pa ko je za zatvor - lepo u zatvor. A ko je za lustraciju - da bude lustriran. Ili, da parafraziram, Iliju Čvorovića, pomozite nam da ne dobijete ono što ste odavno zaslužili!”

* * *

U tom smislu verujem da nisam jedini koga je pogodilo ponašanje napradnjačke kamarile pošto je nekadašnji predsednik svega i svačega proglasio poraz, koji je, naravno, predstavio pobedom, i počeli su da slave, kao na vašaru... Stefan Simić to opisuje tačno onako kako sam se i ja osećao:

“Dok sam ih gledao i mislio kako su nas ovi 15 godina vodili, nije mi bilo žao njih, nego nas. Razumem da te vode bolji, pametniji, ali ova grupa dunstera, ostao sam u čudu i neverici, koliko su nas samo maltretirali.

Sve mi je to ličilo na ‘Titanik’ koji tone, a oni se vesele, nespremni da priznaju mnogo šta, da se zamisle. Njihovi glasači moraju da ostanu u iluziji da su bili na pravom putu.

U nedelju sam slušao nesretnog Vučićevića kako do pola deset proglašava pobedu, ponižava Dejana Bodirogu i ostale, objavljuje na desetine sela i prigradskih naselja gde je Vučić pobedio. I onda, blamaža, uživo u programu.

Gde i dalje ne može da prihvati poraz, nego, kao svaki iskompleksirani klipan, nesvestan sebe, predstavlja to pobedom, Srbija mora da pobedi, Srbija će da pobedi. Umislio je da je on Srbija i da nema drugog puta.

Gledam sinoć one nesretnike sa RTS-a i gomile fraza i floskula koje su izgovorili. Godinama unazad su ‘zabijali nož’ u leđa ljudima. Ne zaboravite kad je novinarka RTS-a Bojana Mlađenović prošle godine nazvala studente ruljom, pred Vučićem, da bi mu se dodvorila. RTS, iako ga svi plaćamo, bukvalno, bio je SNS megafon.

Da ne pričamo o Željku Mitroviću, koji je veću štetu Srbiji naneo od Nato pakta 1999. Ono što je on radio, svojim programom, rijalitijima, ponižavanjem ljudi, u rangu je zločina. To posebno ne sme da se zaboravi, do koje mere je išlo gaženje ljudi iz godine u godinu. Pink je jedan od najvećih kancera našeg društva.

Drugi su kockarnice na svakom koraku, koje su godinama ‘legalno’ pljačkale, bombardujući nas svojom propagandom sa svih strana, potpuno poništavajući sve drugo. Gradovi su nam postali njihovo leglo, a zatvaralo se sve što ima veze sa kulturom i umetnošću.

Svaka čast studentima. Svaka čast studentskoj listi. I svim ljudima koji su dali podršku. Sada da stvaramo jedno humanije društvo i da nam se nikad više ne ponovi ovako nešto!”

* * *

Dvadesetšesti oktobar je dan koji sam ja lično sanjao godinama, da se probudim a da mi onaj čije ime nisam pomenuo više od deset godina ne bude ni predsednik, ni premijer. Nestvarno lep osećaj, do pre neki dan nezamisliv.

Nakon onoga što smo doživeli u nedelju, ništa nije nemoguće. Zato ne bi valjalo da Dvdesetšesti oktobar zapamtimo samo kao dan kad je uništen i poslednji trag sećanja na ono ruglo u PIonirskom parku, koje smo trpeli skoro dvadeset meseci, jer je zlo koje smo trpeli trajalo mnogo, mnogo duže!