Saša 3: Piše Ivan Mrđen

Zaista mi je žao što to nisam izgovorio juče u Vukovoj zadužbinu na promociji knjige „Senke sećanja 3“, mog prijatelja Duška Bogdanovića, zadnja pošta Novi Sad. Umesto toga, rekoh nešto u stilu „dajte starcu naslov, pa se spremite za priču od pola sata“...

U tom smislu je i moja današnja reakcija na objavu Aleksandra Saše Đorđevića, koja se upravo masovno deli po društvenim mrežama:

„2026, Istanbul. SwissOtel, poslednji put sam ovde bio pre 3deset i pet godina, odavde smo krenuli po Partizanov evropski trofej br. 3, pobedili smo košem za 3 poena, 3 sekunde pre kraja... Oprostite što sam za trenutak zaćutao. Bili smo jako mladi, neki od nas su studirali, osećali smo se ponosni i hrabri baš kao današnja mnladost Srbije. I zato vam, uz duboki naklon ide i kapa dole, uz obavezu da podmetnemo naša starija ramena ispod vaših patika isprljanih dugim marševima ljubavi i nade... Dodirnite svetlije nebo, zaslužili ste, mnogo više nego svi mi pre vas!“

To me podstilo da sam svojevremeno u „Blicu“ čak dva puta svoje zapise naslovio sa „Saša“. Tako sam u ponedeljak 27. novembra 2017. godine napisao:

Saša

Pre mesec dana, kad je u Liberiji za šefa države izabran nekada najbolji fudbaler sveta Žorž Vea, prisetih se da sam pre tri godine, kad je na izborima u Sloveniji pobedio sin proslavljenog jugoslovenskog gimnastičara Miro Cerar mlađi, napisao da je prava šteta što su lik Aleksandra Saše Đorđevića i sjajni slogani „kad je vreme za kraj karijere – ja znam da počinje nova“, „kad mnogi odustanu – ja kažem da najbolji nikad ne odustaju“ ili „kad svi vide poraz – ja vidim nove pobede“ potrošeni u običnoj reklami za jednu ovdašnju banku.

Ovih dana, međutim, „Sale nacionale“ reče nešto što daleko prevazilazi situaciju u kojoj se našao kao selektor muške košarkaške reprezentacije: “Postoji velika razlika između pobednika i ovih drugih. Ovi drugi uvek nađu razlog, a ovi prvi kažu razlog, pa nađu rešenje”.

Zato do narednih izbora neću pominjati Sašu Jankovića i njegov Pokret slobodnih građana. Ako oni misle da znaju šta rade i ako još dosta mojih sugrađana misli da od toga može biti neke koristi za Beograd i Srbiju – neka im bude. To me, ipak, neće sprečiti da po kafanama i slavama izlažem svoju teoriju da ovdašnju opoziciju može da ujedini samo – Saša! Tako što će ih sve đuture prosto oduvati...

Dan kasnije, u utorak 28. novembra iste te godine, usledio je nastavak:

Saša 2

Pozorišni režiser Kokan Mladenović napisao je ovih dana da je “Srbija, verovatno prvi put u svojoj istoriji, zemlja bez opozicije i bez ikakvog opozicionog potencijala koji može da je povede napred. (…) Srpska opozicija je skupina ljudi bez ikakve vizije, potrošena u beskrajnim privilegijama poslaničkih mandata, namirena iz perioda nekadašnje vlasti, sa ustima punim demokratskih fraza i džepovima punim sumnjivog novca.”

A na moj jučerašnji komentar da bi jedino legendarni košarkaš Saša Đorđević mogao da objedini sve što je opoziciono nastrojeno u Srbiji, minus sadašnji lideri tzv. opozicionih stranaka, najslikovitije je reagovala moja prijateljica Brankica Babić Bauer: “Planine otpada zaklanjaju pogled od oaza. Ako je ugleda, većina će i tu oazu zatrpati smećem. ‘Sale Nacionale’ je oaza koju ne smemo isprljati politikom.”

Onda ništa! Izgleda da živimo u vremenu koje je kolega Aleksandar Perkučin nedavno opisao upravo kroz odnos prema vođama: „Kad bi Zoran Đinđić ustao iz groba, opet bi ga ubili. Kad bi Slobodan Milošević ustao iz groba, opet bi ga izabrali”.

* * *

Danas, nepunih devet godina kasnije, živimo u vremenu kad smo konačno shvatili da nam nije važna ni ta „skupina ljudi bez ikakve vizije, potrošena u beskrajnim privilegijama poslaničkih mandata”, ali da nam svima koji želimo da da nešto promenimo u zemlji Srbiji nije potreban nikakav lider, odnosno nekakav novi Mesija oko koga će se okupljati likovi iz starih filmova.

Svog “šetača po vodi” imaju planine otpada koje viđamo svuda oko nas, da se poslužim Brankičinom stilskom figurom. Ali “oaza” se ne samo vidi, nego se svakim danom i uvećava sa svakim pređenim kilometrom u “marševima ljubavi i nade”, nad njom je “sve svetlije nebo”, što bi rekla košarkaška legenda.

Zato ovu današnju priču mogu da naslovim sa Sale 3!