Piše Ivan Mrđen: Uz treću knjigu “Senke sećanja” Duška Bogdanovića

Kad me je u četvrtak moj prijatelj Duca podsetio na predstojeći susret, poručio mi je da ne moram ništa da napišem, dovoljno je samo da dođem. To isto rekao mi je u četvrtak 7. maja kad mi je u Novom Sadu uručio ovu knjigu, uz posvetu “eto, čisto da povećaš policu sa mojim škrabanjima”.

To je njegova “replika” posle nešto više od sedam godina, jer sam u istom hramu kulture govoreći o Duškovoj knjizi “Ljudi od vode”, pomenuo kako, nije da se hvalim, imam popriličnu kućnu biblioteku, dve velike stalaže “od zida do zida”, a u jednoj su čak tri police rezervisane za dela mojih prijatelja i kolega. Ne bih da ovom prilikom ponavljam spisak koji sam tada napravio, jer su mi u međuvremenu pristigle i knjige još nekih dragih ljudi, ali moram da ponovim sledeći pasus:

Preskočiću ponekog i poneko izdanje, ali njega – no way! Pola police za poznato lice: “Devet i po nedelja sa srpskom opozicijom”, “1990. (nikad više?)”, “Novosadski grafiti”, “Godina psa”, “Petak za petkom”, “Beleške iz inata”, “Zidovi i ljudi”, “Sukobi novi, sujete stare”, “TV Terminator”, “Sporta i televizije”, “Pobeda poraza”… Ako sam nešto preskočio – majstore pošalji, adresu znaš…

Gospodin Kolundžija je nekoliko dana kasnije ovaj spisak dopunio naslovima “Nostalgija”, “Sujete nove, sukobi stari” i “Medijska higijena”, a u trećoj deceniji ovog milenijuma, osim već pomenute knjige “Ljudi od vode”, pristigle su i “Nervozne godine” i ova novosadska trilogija zbog koje ćemo se upravo okupiti.

Ima u knjizi “Ljudi od vode” jedan tekst pod naslovom “Sa anestezijom, bez reza”. Mene je taj naslov podsetio na Duškove sada bismo već mogli da kažemo kultne emisije “Bez reza i bez anestezije”, emitovane tokom 1990. godine na, za svaku istoriju ovdašnjih televizija veoma bitnom, “Trećem programu TV Novi Sad”. U jednoj epizodi sam gostovao kao direktor “Borbe”, pa smo ostali prijatelji za sva vremena, možda i zato što nikad nismo bili “ljudi od vode”.

Kad je intervjue sa tadašnjim liderima opozicionih političkih stranaka i strančica “opravio” u knjigu “Devet i po nedelja sa srpskom opozicijom” zamolio me je da napišem recenziju, što će se kasnije ponoviti u još nekoliko prilika, posebno u situacijama kad su njegove knjige nastale posle kolumni u novinama koje sam ja uređivao ili sam ga nekim kolegama preporučio kao pažnje dostojnog autora.

Možda ćete se danas kiselo osmehnuti na imena tih “lidera” (Veljko Guberina, Dragoljub Mićunović, Dragan Jovanović, Milan Paroški, Milan Nikolić, Dragan Veselinov, Velibor Cvetić, Vuk Drašković i Predrag Vuletić), ali meni nije ni na kraj pameti da se nasmejem, još manje likujem, kad pročitam ono što sam tada napisao:

“Živimo u vremenu netrpeljivosti i netolerancije. Netrpeljivost je imanentna autoritarnim režimima i zato se svako zalaganje za toleranciju od pojedinaca u vlasti i oko nje doživljava kao borba protiv takvih režima. Oni, vlastodršci, imaju instiktivnu sposobnost da prepoznaju opasnost za sebe u zalaganjima za tolerantnost i protagoniste takvih zahteva olakom brzinom proglašavaju neprijateljima naroda. Zato autoritarni režimi razvijaju netrpeljivost u društvu, njima je stalno potrebna dihotomija ‘mi’ protiv ‘njih’.

Obezvređivanje, krivo prikazivanje ili proganjanje ideja za koje se zalažu drugi, netrpeljivi ljudi, posebno oni na višim stepenicima hijerarhije vlasti, često doživljavaju i kao ličnu sreću, kao nekakvu svoju pobedu, blokirani egoizmom teže ka potpunom monopolu na javnoj sceni, suzbijanjem ideja koje ne prijhvataju ili se kose sa njihovim interesima, te proganjanjem i otežavanjem života i javnog delovanja neistomišljenicima.”

Tom prilikom sam rekao kako sam morao ovo da prepišem i ponovo pročitam, jer kao da se trideset godina nismo pomerili sa mesta. Sad na sve to dodajte poslednjih sedam, u kojima je višestruko uvećana, kako je ne jednom napisao Duško - “neverovatna količina gluposti, budalaština, poganije, idiotluka, pizdarluka… koje nas svakodnevno, sa raznih pozicija, iz vlasti, uz nju, ili van nje, iz svih institucija, važnih i manje bitnih, iz medija, na radnim mestima, na univerzitetima, u domovima zdravlja, na ulicama, u saobraćaju… okružuju i čine naše živote, po raznim linijama i u različitim situacijama – nepodnošljivim”.

* * *

Ne vodim dnevnik, pišem za portal Nova.rs i ponešto za svoju dušu, pa sam tako tog četvrtka 7. maja, kad smo se rastali a ja čekao nastavak uzbudljivih porodičnih dešavanja u toj lepoj varoši zapisao:

Posle dužeg vremena i nekoliko prilika koje smo propustili zbog njegovog malo oronulog zdravlja danas sam se sreo sa mojim kolegom i prijateljem Duškom Bogdanovićem u bašti restorana “Korzo”, nedaleko od spomenika Jovanu Jovanoviću Zmaju, da baš ne kažem i “Jovine gimnazije” jer je ta kuća sada postala jedan od simbola svega protiv čega se nas dvojica borimo maltene pola veka.

K’o juče da smo se rastali, krenula priča o medijima koje obojica upadljivo izbegavamo, o knjigama koje obojica pišemo a on mnogo češće i objavljuje, o društvenim mrežama koje su nam obojici poslednje utočište, o fudbalu koji obojica volimo ali strepimo na šta će da ispadne predstojeći World cup u Severnoj Americi, a na kraju malo i o dijagnozama u našim zdravstvenim kartonima…

On mi je ovom prilikom poklonio svoju najnoviju knjigu, treći deo trilogije “Senke sećanja”, u izdanju “Prometeja”, koju je Dobrivoje Boba Antonić nazvao “kolektivnom autobiografijom Novog Sada”…

Duca je dve godine stariji od mene i to se ranije nije primećivalo, posebno u vreme njegove televizijske karijere, pa i sad smo tu negde, bez obzira što ja malo bolje hodam i mogu mnogo više da popijem. Radili smo zajedno u Borbi i Našoj Borbi, objavljivao sam mu kolumne u Blicu nedelje, preporučio ga da piše za Danas, mada njemu preporuka nije ni trebala…

Danas smo se dogovorili da budem jedan od govornika na beogradskoj promociji. Onako, na preskok, dok sam čekao zeta Kamerona da nastavimo muški deo programa uoči venčanja Mirine i moje najstarije unuke Tamare sa Novosađaninom Nikolom Kovačevićem, prepisao sam neke rečenice, koje bi mogle da označe i moj život…

“Želeli smo da budemo što bolji”;

“Proživeli smo odista olovna vremena”;

“Ponekad se pitam jesmo li mi normalni”;

“Odrastanjem i starenjem sam dopunjavao impozantnu kolekciju ožiljaka, više ili manje vidljivih za ceo budući život”;

“Oduvek sam voleo da se zezam na sopstveni račun”…

* * *

Sad kad se i Duca nekako prebacio na lične i porodične priče, kojih u sva tri toma ima prilično, a u ovom trećem i posebno, nekako mi je lakše da izgovorim ponešto o vrednostima naših sećanja, više ličnih nego kolektivnih, jer se baš ovih dana pokazuje da u zemlji Srbiji nismo ništa naučili od „učiteljice života“.

Sedeo sam prekjuče u jednoj od mojih beogradskih oaza, ali sam jednostavno morao da ustanem i, pod nekim lažnim izgovorom, pođem kući. Tome je prethodila naoko bezazlena šala jednog mog prijatelja koji je čoveku za njegovim astalom, koga ja ne poznajem baš najbolje, ponudio nalepnicu sa porukom “Studenti pobeđuju”.

A onda je usledilo nešto za šta je kompliment reći “paprikaš u mozgu”, koji ni uz najbolju volju i prilično dobro pamćenje ne mogu precizno da ponovim. Mada mislim da ste to čuli mnogo puta na različitim mestima i u sličnim prilikama, kad monolozi zatru svaku mogućnost dijaloga.

Elem, da probam: “Kako možeš da budeš sa onima koji hoće da prepuste Kosovo Šiptarima, koji od nas žele da naprave koloniju Evropske unije, koji bi da uvedu sankcije braći Rusima, koji bi da otcepe Sandžak i Vojvodinu, koji tvrde da je Ratko Mladić zločinac i da smo mi genocidan narod, koji ne priznaju žrtve u Jasenovcu, koji našeg presvetlog vladiku Nikolaja izjednačuju sa Stepincem, koji...”

Sve naslovne strane svih smećoida u jednom izlivu krvi u pileći mozak. A čovek penzioner, nekad bio advokat, kažu uspešan, situiran, sam se hvali da ga “politika ne zanima”…

* * *

Baš zbog takvih i sve raširenijeg “pilećeg pamćenja” potrebne su knjige poput onih koje su napisali moji prijatelji Srđan Radulović, Željko Vuković i Slaviša Lekić, da ovom prilikom pomenem samo njih trojicu. Radulovićeva “Sudbina Krajine” objavljena je krajem 1995. godine, ali na njegovu preciznu analizu sa lica mesta više niko ne obraća pažnju u opštem talambasanju svakog avgusta u vreme obeležavanja definitivnog poraza ideje o “Velikoj Srbiji”, Vukovićevo “Ubijanje Sarajeva” je objavljeno 1993. godine dok je taj udruženi zločinački poduhvat bio u punom jeku, Lekićeve “antologije srpske gluposti” su trajno svedočanstvo da se ovde u Srbiji nismo zaustavili na opskurnim likovima sa početka devedesetih…

U predgovoru za prvi tom trilogije “Nije srpski lupati” Teofil Pančić je napisao da je “ona političko-policijska-kvaziintelektualna bulumenta koja je kidnapovala naše živote lupetala i još lupeta opasno i ubistveno, štedro prosipajući naokolo radioaktivni tovar prostote, niskosti i zla”.

O tome, ma koliko na prvi pogled ne izgledalo tako, piše Duško Bogdanović i u ovoj svojoj, iskreno verujem, ne i poslednjoj knjizi. Bila bi uvreda i za njega i za njegovog izdavača da ovde napišem ili, daleko bilo, sugerišem kako njegove nostalgične priče o lepšem, boljem, kulturnijem i svetu mnogo bližem Novom Sadu dobijaju posebnu vrednost ako ih pročitate pod utiskom opsade od prošlog petka.

Oni su prolazni, trojka na naslovnoj strani Duškove knjige pripada svima nama!

****************************