0
“Putovanje nikad nije stvar novca, već hrabrosti”, napisao je najpoznatiji brazilski književnik Paulo Koeljo. Pošto isključivo mojom krivicom na našem portalu uz tekst od srede (“Jedna baš lepa priča”) nije objavljena i fotografija srećnog vereničkog para Tamare iz Melburna i Nikole iz Novog Sada, iskoristiću ovu priliku da se nekako ispravi ta “istorijska nepravda”.
Pravi razlog današnjeg vraćanja na njihovu zaista lepu priču je činjenica da je u masovnom čestitarenju i iskrenim željama za srećne nastavke, mnogo manje pažnje privukao onaj deo mog teksta o značaju putovanja u životima evo već treće generacije u našoj porodici.
Mirine i moje ćerke, a sada već i svo petoro njihove dece, odrasli su uz uverenje da su putovanja najbolji lek protiv svih predrasuda i da znanje stečeno u susretima sa drugim ljudima, običajima, istorijama i kulturama vredi mnogo više od najzanimljivijih školskih lekcija ili televizijskih putopisa. Što bi rekao američki književnik Henri Miler (1891-1980): “Naša destinacija nikad nije mesto, već novi način posmatranja stvari“.
PROČITAJTE JOŠ:
Pre tri dana je moj prijatelj Milan Charlie objavio zanimljivo zapažanje o ljudima koje dobro poznaje i koji su mu rekli da se “loše osećaju, jer su se vratili sa letovanja na Zapadu”. I još su dodali kako ne mogu da veruju da je ovde tako loše, za razliku od tamo.
“Gde mi živimo jbt, pitaju se? Ne zanima ih politika, ne prate društvene mreže sem kupovine i tračeva. Realno ne znaju šta se dešava oko njih. Nisu za vlast, ali ne verujem da su sem Đilasa čuli za nekoga sa druge strane, i to u ‘619’ modu. Ne čitaju tabloide. Gledaju televiziju ujutro i uveče, provladine kanale. Nisu rusofili, ali su zbog propagande sa TV mislili da Zapad propada. Nisu loši ljudi. Rade, situirani…”, prepisujem Milanovu objavu.
A posle svega, kratko i jasno, njegov ubitačan komentar: “Nisu putovali, eventualno Bosna i Crna Gora!”
Znam da nije baš popularno pominjati drugaricu Rozu Luksemburg (1871-1919), ali sto i kusur godina kasnije u zemlji Srbiji na delu vidimo istinitost njene misli da “oni koji se ne kreću – ne primećuju svoje okove”.
Kad smo već kod revolucionara, slična je i izjava argentinskog pustolova Ernesta Če Gevare (1928-1967): “Pusti svet da te promeni, pa ćeš i ti moći da promeniš svet.”
Pokazalo se da je i najkraće putovanje ka Zapadu dovoljno da naši ljudi makar razmisle o “okovima” ovdašnje propagande, ako već nemaju ni snage, ni volje da to promene. Sve uglavnom počne poređenjem cena po supermarketima i kafićima, ali se često na tome i završi, eventualno slika nekog računa i iščuđavanje kako su isti proizvodi skuplji u Beogradu nego u Minhenu ili na Azurnoj obali…
Posle nekoliko dana na red dođu i slike čistih i urednih tramvaja, autobusa koji dolaze po redu vožnje, starih zgrada bez grafita, velikih uređenih parkova, sitnica koje čine svakodnevni život…
Za ozbiljniju promenu percepecije potreban je ipak nešto duži boravak. Tako je Živko Belić, zadnja pošta Dortmund, ovih dana pokušao da uzburka ovdašnju žabokrečinu najnovijim podacima da je ekonomija Evropske unije nadmašila Kinu! EU: 19,99 triliona američkih dolara, Kina 19,23 trilliona!
“EU je drugo svjetsko tržište poslije Amerike po BDP. I prvo je svjetsko tržište po pitanju građanskih i radnih prava, standardu, zaštiti zivotne sredine, socijali, zdravstvu… To u srpskoj politici vjerojatno prolazi totalno nezapaženo, jer svi oni koji gledaju na ‘majčicu Rusiju’, teško mogu da objasne građanima Srbije da je BDP najveće države svijeta Rusije 2,174 triliona dolara, odnosno skoro deset puta manji nego EU”, napisao je moj prijatelj sa Fejsbuka.
Pogubni uticaj rusofilske propagande najsnažniji je kod onih koji nigde ne putuju i kojima je televizor jedini “prozor u svet”. Iluzija o “moćnoj zaštitnici” neprestano podgreva zablude o sopstvenoj važnosti, što zbog svetle istorije, što zarad nekakvog strateškog geo-političkog značaja Srbije.
A biće tome još malo pa puna dva veka kako je francuski književnik Gistav Flober (1821-1880) napisao: “Putovanje nas čini skromnim. Shvatiš koliko malo mesto zauzimaš u svetu.”
Tamara i Nikola su se upravo vratili sa najvažnijeg putovanja u svojim dosadašnjim životima. Danas ćemo njihovu odluku da dalje nastave zajedno proslaviti u okolini Novog Sada, kako se kaže “skromno, u krugu porodice”, što će verovatno pokrenuti novi talas “želja i pozdrava”…
To je nemoguće izbeći, tim pre što ću ovom prilikom objaviti baš lepe slike sa njihovog malog mesta na zemaljskoj mapi, koje će im, nadam se, zauvek biti najveće na svetu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
