Profesor sa Harvarda otkriva šta "nije u redu" sa današnjom decom: "Nisu razmažena, već..."

Statistika to potvrđuje. Stope depresije, anksioznosti i hroničnog izostajanja iz škole su na istorijski visokim nivoima. Pandemija je pogoršala situaciju, ali trend pogoršanja mentalnog zdravlja započeo je mnogo ranije.

Tokom rada sa više od hiljadu dece, Grin je zaključio da simptome koje vidimo ne treba posmatrati kao neposlušnost ili manjak volje, već kao znakove duboke uznemirenosti. Deca, poput beba koje plačem signaliziraju glad ili nelagodnost, kroz ponašanje pokazuju da nešto nije u redu.

Zbog čega su deca danas pod pritiskom

U poslednjih nekoliko decenija došlo je do brojnih društvenih promena koje su detinjstvo učinile složenijim.

Nasilje u školama stvorilo je trajnu atmosferu straha i nesigurnosti, ne samo među učenicima, već i među roditeljima i nastavnicima.

Obrazovni sistem se oslanja na visoke standarde i testiranja koja zanemaruju razvojne razlike među decom. Očekivanje da svi postižu iste rezultate, bez obzira na individualne sposobnosti, stvara dodatni stres.

Društvene mreže i pametni telefoni doneli su novu dimenziju pritiska. Deca su danas izložena ogromnoj količini sadržaja, uključujući i one uznemirujuće, mnogo ranije nego prethodne generacije.

Istovremeno, postoji ozbiljan nedostatak stručnjaka za mentalno zdravlje. U mnogim sredinama deca i porodice teško dolaze do pravovremene pomoći.

Političke i društvene podele dodatno opterećuju atmosferu u kojoj odrastaju, jer ni deca nisu imuna na tenzije koje vide i slušaju oko sebe.

Vreme je da drugačije razmišljamo o mentalnom zdravlju

Grin smatra da dijagnoze često opisuju kako se dete muči, ali ne objašnjavaju zašto. Umesto da se fokusiramo samo na simptome, potrebno je razumeti okolnosti koje stvaraju pritisak.

Neke od tih okolnosti su šire društvene prirode i van su dometa pojedinačnih porodica. Ipak, roditelji i nastavnici mogu mnogo da urade kada je reč o svakodnevnim izazovima.

To uključuje sukobe sa vršnjacima, vršnjačko nasilje ili izolaciju, školske poteškoće koje nisu prepoznate na vreme, ali i porodične nesuglasice oko korišćenja ekrana, sna, ishrane ili drugih navika.

Kako izgleda efikasno rešavanje problema

Prema Grinu, pristup mora biti drugačiji od modela u kojem odrasli jednostrano nameću rešenja.

Prvo, rešavanje problema treba da bude zajedničko. Deca su spremnija da sarađuju kada učestvuju u pronalaženju rešenja. Time se jača i odnos poverenja.

Drugo, važno je delovati unapred, a ne tek kada problem eskalira. Mnogi izazovi su predvidivi i mogu se rešavati proaktivno.

Treće, fokus ne bi trebalo da bude samo na ponašanju, već na uzroku ponašanja. Deca će lakše govoriti o problemima koji ih muče nego o samom ponašanju koje je posledica tog pritiska.

I konačno, kazne i nagrade nisu trajno rešenje. One mogu kratkoročno motivisati, ali ne rešavaju depresiju, anksioznost niti dublje uzroke problema. Većini dece nije potrebna dodatna motivacija, već odrasli koji su spremni da ih saslušaju i pomognu im da pronađu izlaz iz situacije.

Kada stari obrasci više ne funkcionišu

Roditeljski pristupi zasnovani na strogoj kontroli možda su nekada davali rezultate, ali to ne znači da su primenjivi na svako dete. Iskustvo pokazuje da pristup zasnovan na moći i kažnjavanju često pogoršava situaciju, naročito kod dece koja se već bore sa ozbiljnim poteškoćama.

Ako određeni metod ne daje rezultat, rešenje nije pojačati ga, već promeniti pristup.

Ros V. Grin je više od dve decenije predavao na Medicinskom fakultetu Harvarda, a danas je vanredni profesor psihologije na Univerzitetu Virginia Tech i član nastavnog kadra Univerziteta za tehnologiju u Sidneju. Njegov rad usmeren je na pronalaženje modela podrške koji će deci vratiti osećaj pripadnosti, nade i razumevanja.