2
Koleginica Marijana M. Rajić prenela je na Fejsbuku objavu njenog prijatelja Živorada Žike Milenkovića, koga upućeniji u ovdašnju muzičku scenu znaju kao gitaristu “Bajage i instruktora” i frontmena grupe “Babe”.
Moju pažnju je odmah privukla fotografija isprljane, izgužvane i iscepane dečije dukserice, ispod koje je Žika napisao: “Ovo je duxerica učenika trećeg razreda osnovne škole ‘Branko Radičević’ u Novom Beogradu. Njegovi ‘drugari’ iz razreda su se pomokrili na duks i uvaljali ga u blato, a zatim pokušali da dečaka ‘ćebuju’ njime.”
On je još dodao da maltretiranje grupe malih siledžija nad ovim detetom traje već više od mesec dana i pozvao sve da “dignemo glas protiv ovakve vrste nasilja koje nanosi duševnu bol pojedincu”. Za početak, predložio je da pozovemo školu (na broj 011/215-86-38) i upitamo zašto će nekom detetu u šestom ili sedmom razredu biti muka, kad na red dođe obavezni pismeni sastav na temu stihova “Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba”.
(Koje, ako je verovati internetu, jedan od najpoznatijih srpskih pesnika epohe romantizma Branko Radičević (1824-1953) nije napisao. Bar ih nema tamo gde svi kažu da jesu, u njegovoj najpoznatijoj poemi “Đački rastanak”.)
* * *
Ne samo zbog sve rasprostranjenijeg običaja da se u zemlji Srbiji više niko ne javlja na fiksne telefone, imam utisak da su i u ovoj školi, kao u mnogim drugim u sličnim situacijama, zaključili da je najbolje “praviti se mrtav”. Ako ne verujete meni, pokušajte i sami. Broj je tačan, proverio sam na sajtu OŠ “Branko Radićević”:
011/215-86-38
* * *
Neki mi zameraju što na ovom mestu povremeno pominjem članove moje porodice i ponešto iz njihove svakodnevice, uglavnom kad mi se učini da time mogu da se pohvalim. Priznajem, ja bolji uvid u život nemam i sve te informacije iz druge i treće generacije smatram daleko vrednijim od svega što se danas plasira u zvaničnim medijima i po društvenim mrežama.
PROČITAJTE JOŠ:
Smatram da bi daleko manje nasilja, nesporazuma, nekulture i nepoštovanja bilo kad bi stariji pažljivo pratili šta se dešava sa njihovim naslednicima. Svojevremeno sam napisao: “Mame, kad vam ćerka krene u večernji izlazak, ako na njoj vidite makar jednu stvar za koju ne znate odakle joj, zaustavite je i porazgovarajte o tome. Ako ne prepoznajete više od tri stvari, kasno je i za zaustavljanje i za razgovor.”
U tom smislu krivo mi je što nisam pre nekoliko meseci objavio kako smo moja Mira i ja u jednom butiku u Melburnu kupili našoj najmlađoj unuci lep duks (by the way, i vrlo poznate firme), ali ga je ona u školu obukla samo prvog dana po našem povratku u Beograd. “Modna policija”, da ne upotrebim neki teži izraz, presudila je “bljak” i tu, kako i dalje stoje stvari, nije bilo pomoći.
* * *
U slučaju popišanog, u blato uvaljanog i zlom isprskanog duksa trećaka iz škole “Branko Radičević”, svakako, nije u pitanju ni boja, ni marka… To što nekoliko malih govanaca već danima radi svom vršnjaku (teško da bi se moglo napisati – drugu) je veliko sranje, koje, pored ostalog, izvire iz činjenice da roditelji tih napasnika nisu primećivali u šta se pretvaraju njihova deca. Zato bi pravo pitanje za odgovorne u školi glasilo da li su ih i sa koliko ozbiljnosti i upornosti kontaktirali ili su se poput nekih drugih krili iza floskule “dečija posla”.
Naravno, ako se neko uopšte javi na broj 011/215-86-38!