Piše Ivan Mrđen: Ovo nismo smeli da zaboravimo

Zahtevi su na mestu, logično zvuče kad se izgovore sa bine ispred Rosandićevih konja, precizne su i adrese odgovornih, od državnih organa do medija, ali sve to će sve manje žuljati predsednika svega ovoga i kamarilu oko njega – ako se zaboravi kako i zbog čega je počeo aktuelni “majski prevrat”. A da smo skloni kolektivnom gubitku pamćenja – jesmo, pa tako zbog svakodnevnog ubacivanja novih “tema” i provokacija već godinama jurimo sopstveni rep…Moja prijateljica Milica Ličina nas je u nedelju podsetila da je na taj dan pre samo tri godine dr Nenad Maksimović, anesteziolog u KBC “Dr Dragiša Mišović”, napisao potresni status iz znojavog skafandera, o našoj nesvesti, nemaru i sebičnosti. Nenad nije preživeo epidemiju korone, umro je preumoran od danonoćnih smena u skafanderu u kom je uvodio ljude u anesteziju za respiratore. Iza Nenada je ostala baka koja ga je odgajila i užasan osećaj bespomoćnosti i besa.Milica je prenela objavu dr Nenada Maksimovića, koji se tog 9 jula 2020 osećao isrpljeno u KBC “Dragiša Mišović”: “Prošao je osmi sat smene. Pauze su sve kraće, jer su bolnice gotovo pune. Dolaze novi i novi slučajevi… U skafanderu jedva dišeš. Više i ne gledaš na sat kad će kraj smene, jer sati su sve sporiji . Onda čuješ da se nešto dešava u gradu , da je svuda policija , da su oklopna vozila na ulicama! Gledaš u monitor 1, 2, 9... Vrti ti se po glavi sad ce svi u Urgentni… Onaj što je zidan pre 40 godina. Pomisliš na svoje kolege u prepunjenim ambulantama prijema ... Kome je teže? Da li tebi mokrom u skafanderu ili njima u krvi i jaucima slomljenih nogu, vilica , rebara . Ko je ovde žrtva a ko heroj... Ko je broj ? Ko ispljuvak ? Sutra je novi dan. Za novih osam sati... Za više srece sa obe strane…”“Nešto se dešava u gradu” bilo je brutalno gušenje opštenarodnog protesta zbog svega što se u zemlji Srbiji događalo tokom pandemije, od “najsmešnijeg virusa na svetu” do održavanja izbora u uslovima ograničenog kretanja, od “vanrednog stanja” do beslovesne propagande lika i dela predsednika svega ovoga, od zbunjujućih izjava i “odluka” tzv. Kriznog štaba do realne činjenice da je u odnosu na broj stanovnika Srbija imala jednu od najvećih stopa smrtnosti od korone… Te večeri su “navijači” prvi isfingirali sukob sa policijom, a onda zajedničkim snagama krenuli da tuku okupljene građane…

To su, pokazalo se se baš ovih dana tokom protesta “Srbija protiv nasilja”, svi nekako hteli da zaborave. I vlast i opozicija, prvi jer im nikako ne odgovara otvaranje bolnih tema i kakva takva analiza njihovog “gazdovanja Srbijom” u tom specifičnom periodu, drugi što nisu za opravdano nezadovoljstvo građana imali ni plan, ni vođstvo, ni jasno definisane ciljeve…A onda je 5. januara 2021. godine Sindikat lekara i farmaceuta Srbije objavio da je dr Nenad Maksimović (37), anesteziolog koji je od aprila do oktobra te godine bio u crvenoj zoni Kliničko-bolničkog centra "Dr Dragiša Mišović", preminuo od posledica korona virusa, baš u ustanovi u kojoj se borio za mnoge obolelele od ove pošasti. Iza njega ostala je samo baka Olga, koja je preminula trinaest ipo meseci kasnije, u 88. godini.Ako smo zaboravili koronu, ako smo zaboravili brutalnost policije, ako smo zaboravili medicinare koji nisu preživeli “zdravstveni sistem koji nije zakazao”, ako smo zaboravili i rođake, komšije, prijatelje… koji su stradali u tom periodu, ako nismo hteli da vidimo ko je sve i kako avanzovao tokom pandemije, a ko se od nje ovajdio… ‘ajde makar da ne zaboravimo čudesnu životnu priču doktora Neše i njegove bake Olge.Nenad je rođen samo osam dana posle smrti njegovog oca Mirka, muzičara, starog 29 godina, koji je stradao u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali. Majka u šoku, rađa pre vremena, beba teška kilo i 700 grama, ali i to je prevelik teret za preranu udovicu… Zato su Nenada odgojili baka Olga i deda Sveta, u grafičkoj industriji veoma poznat i cenjen stručnjak.Kad je Nenad bio na četvrtoj godini Medicinskog fakulteta preminuo je deda. Od te 2007. do prve Nenadove plate njegov i bakin život bio je neprestana drama.“U vreme dedine smrti on je bio četvrta godina fakulteta. Pitam njega, kako ćemo od sad. Kaže polako. Jedan dan ćemo jesti, drugi dan nećemo. Išao je radio, prodavao karte na Sajmu, na bazenu, radio kao čuvar, a i ja sam na druge strane. Niko nije znao. Ni komšije. Samo on i ja”, ispričala je baka Olga posle Nenadove prerane smrti koleginici Ljubinki Račić za portal “Telegraf.rs”.Nenad se prijavio za Medicinski fakultet na nagovor svojih profesora iz Trinaeste beogradske, gde je bio jedan od najboljih učenika. Njegova baka je, kako je kasnije priznala, tada želela da on upiše nešto što će mu brže doneti “parče hleba”…“Htela sam da upiše bilo koji fakultet, samo da dođe što pre do prve plate... Bilo koji. Svaki je fakultet dobar. Samo da ne ide da prosi. Kad je otišao na prijemni svi su molili Boga da im deca polože, da osvoje svih 20 poena, a ja sam sklopila ruke, to svi znaju, i molila Boga da ne položi. Vikali su mi da sam luda žena. Nisam luda. Šest godina traje medicina. Ako hoćeš dalje, stažiranje još dve godine. Ko će sve to izdržati? Radila sam sve u životu da bih ga školovala, gde je sada njegova škola? Gde je muka moja?”Dr Nenad Maksimović se opredelio za anesteziologiju, koju je smatrao “krunom svega u medicini”.“Anesteziologe je zvao vladarima iz senke. To mu je bila neka kruna, da uobliči sav trud, da zna od glave do pete šta se dešava u organizmu. ‘Ja sam se odlučio za narod, i tako će uvek biti’, tako je govorio moj unuk Neša”, pričala je sada već sa puno ponosa njegova baka.Nenad je hospitalizovan 4. decembra 2020. godine. Imao je poslednje dežurstvo od tri nedelje, vratio se kući i osetio da mu nije dobro.“Jedva dođe. Rekoh mu: ‘Hajde da jedeš’. Kaže: ‘Ma daj da se istuširam i da legnem odmah’. Počela mu temperatura 37 sa nešto. Kažem mu da se prehladio, samo košulju i jaknu je nosio. Nikad nije majice nosio i džempere. Ma, nešto mi je sumnjivo. Odjednom, drugi dan kaže da će da ode na pregled. Krio je od mene nešto. Znao je da je ozbiljnije. Kaže, idem ja detaljnije da se pregledam pa ću da ti javim. Javio mi je da bio na snimanju pluća, i da ima malo neke fleke, i da će on ipak da ostane, ali da mu pošaljem odelo. I poslah mu sve što je rekao. Ležao je u KBC ‘Dr Dragiša Mišović’. Tamo je bio od aprila na dežurstvima. Ovo je neverovatno. Ovo je kao da mi ga je neko ukrao”, rekla je baka Olga.Sa trećeg sprata ove zdravstvene ustanove, Nenad je 14. decembra prebačen na intenzivnu negu. Više nisu mogli da se čuju. Bio je na respiratoru. Na tom aparatu čije je parametre on podešavao i spasavao druge živote.“Molila sam da mi daju uniformu, da me maskiraju kao što se oni oblače, samo da uđem da ga vidim. S vrata. Nisu mi dozvolili. Ni do vrata. Nisam mu ni glas čula. Ništa nisam dobila.Dobila sam samo telegram!”Sahranjen je na Topčiderskom groblju.