Mislio sam, u stvari, da ovaj tekst naslovim sa „Sećate li se Zorice Vučković?“, ali to ne bi bilo korektno jer, koliko sam uspeo da utvrdim, priča o njoj i njenom životarenju na ivici gole egzistencije nije nikad objavljena na našem portalu ili u novinama.

Zorica ima 33 godine, živi potpuno sama u selu Drajinac, udaljenom šest kilometara od Svrljiga, amputirana joj je noga nakon infekcije koju je imala još kao devojčica, nedostaje joj deo plućnog krila, a boluje i od dijabetesa… Ne može da radi, po vodu ide pešice više od dva kilometra, pošto teškom mukom namesti protezu, živi u kući koja samo što se nije urušila…

Sa spiska tamošnjeg Centra za socijalni rad izbirisana je pre nekoliko godina, kad je posle nekoliko javnih apela da joj se pomogne – prikupljeni novac otišao u nekom drugom pravcu, da bi zimus dobila 3.000 dinara da kupi drva… O njenom slučaju pisali su mnogi mediji, a priča se vrtela i na nekoliko televizija, a nekoliko pojedinačnih donacija omogućilo joj je da se prehrani i kupi nešto toplije garderobe…

U tom smislu pomoć joj je i dalje potrebna, kako bi pre naredne zime bila popravljena njena trošna kuća, tako da ljudi mekog srca i dobre volje mogu da uplate neki dinar na račun Zorice Vučković kod Poštanske štedionice, broj 200-122235602-67.

Nije tajna da je Zoričina sudbina dospela u medije zahvaljujuću neverovatnoj upornosti njenog komšije Radovana Cvetanovića, koji već nekoliko godina ne dozvoljava da se sve završi na jednokratnim objavama, uzdasima onih koji imaju snage i živaca da te priče odgledaju ili pročitaju ili prostom sleganju ramena, uz konstataciju „ih, koliko takvih slučajeva ima širom Srbije“. Ponekad je dovoljno da samo jedna osoba ne bude ravnodušna, mada je, s druge strane, usamljeni pojedinac uglavnom nemoćan da uradi nešto umesto famoznog „sistema“, koji je u ovom slučaju potpuno „zakazao“.

S druge strane, država i sva sila prinude (sud, izvršitelj, policija, žandarmerija) pokazali su svoju snagu prema 68-godišnjoj Milki Grbić iz Novog Sada, koja je minule sedmice brutalno izbačena na ulicu, iz stana koji je pre četvrt vela dobila od svoje tadašnje firme. Koja je u međuvremenu otišla u stečaj, a novim vlasnicima je baš zapao za oko taj „predmetni prostor“, kako se u nekim aktima naziva njen doskorašnji dom.

Pa se opet pozivaju ljudi mekog srca i dobre volje da uplate neki dinar na Milkin račun, broj 200-32315429-94. Računaju neki da su se Novosađani baš iskazali pre dvadesetak dana u redovima za „Ninine krofne“, bez kojih bi priča o jednoj porodici koja nema para za skupe medicinske zahvate u inostranstvu ostala ono što je u najvećem broju takvih slučajeva – samo njihova sopstvena muka i čemer.

Gospodinu Cvetanoviću sam nedavno, kad me je kontaktirao sa molbom da napišem nešto o Zoričinoj sudbini, odgovorio da, ma koliko lično saosećao sa svim tim ljudima i ma koliko maltene svakog meseca moja Mira i ja uplatimo po nešto para na račun nekog od znanih i neznanih nevoljnika, sve manje verujem u moć medija da zaista pomognu. O tome na svoj način svedoči i poduži spisak televizija, portala i novina koji su o devojci iz sela Drajinac nešto objavili u poslednjih deset godina, a njena kuća samo što se nije srušila…

A onda sam u petak 7. jula, tačno u 18 časova i dva minuta ispred pešačkog prelazu kod pijace „Stari đeram“, prisustvovao sceni koju mi je teško da opišem. Prvo je dvoje dece, ne starije od sedam, osam godina, uz mrštenje i svađu sa majkom bacilo polupojedene sladolede u kornetu na trotoar, pa ih je ona opomenula da podignu to „đubre“… Njihov pogled „e, baš nećemo“ doveo je do pokušaja nesretne žene da se, sve sa kesama, dečjim rančevima i torbom u rukama, nekako sagne i kako tako „popravi“ nelagodnu situaciju…

A onda joj je žena koja je stajala u blizini, tu negde sredina tridesetih, pristojnog izgleda i urednosti, tiho rekla „neka, ja ću“. Veliko „joj, hvala“, derišta besno povučena preko prelaza (kad se upalilo zeleno svetlo), bila bi to jedna od situacija koje nude povode za sasvim drukčije priče, da nije…

Da nije, nekih desetak sekundi kasnije, ova dobrodušna žena krenula niz Bulevar, sa ta dva korneta u rukama, da bi ih posle dvadesetak metara počela da jede…. Kažem ne znam kako da verno opišem tu mučnu sliku i muku, bes i nemoć, kako bi neko nazvao taj „transfer blama“ zbog toga što živim u zemlji u kojoj je to nekome možda jedini obrok.

Viknuo sam „Zorice“. Nije se okrenula…