Na današnji dan, pre 82 godine, ako je verovati istoriji koju sam ja učio, podignut je ustanak naroda Srbije protiv fašizma. Prekosutra će se navršiti dve decenije i dve godine od kako je Đinđićeva vlada ukinula praznovanje Sedmog jula.

Tako je prvi demokratski izabran premijer u novijoj istoriji samo udario pečat na ono što je uradio onog dana kad je ozvaničen kao prvi demokratski izabran gradonačelnik Beograda u novijoj istoriji, organizujući skidanje petokrake sa Starog dvora.

Ma kako delovala simbolički, ta dva poteza su označavala “težnju Zorana Đinđića ka suštinskim promenama – okrenuti leđa prošlosti, a lice budućnosti”, kako je pisala Latinka Perović: “Uspostavljanje odnosa prema deceniji ratova u kojima je nestala jugoslovenska država, posle velikih ljudskih gubitaka i stradanja civila, materijhalnih razaranja i maniluplacije koja je je uništila sve kriterije – za Zorana Đinđića je bilo ravno uspostavljanju granice od koje treba da počne budućnost.”

Dan ustanka naroda Srbije slavljen je u znak sećanja na 7. jul 1941. godine, kad je u Beloj Crkvi kod Krupnja na Ivandanjskom vašaru Žikica Jovanović “Španac” iz pištolja usmrtio narednika Bogdana Lončara i kaplara Milenka Brakovića, žandarme iz obliženjeg sela Zavlaka. Jedna od glavnih primedbi antikomunistički nastrojenog sveta bila je da tog dana nije počela organizovana borba protiv fašizma, nego je, već po tradiciji, “Srbin pucao na Srbina”.

Kao demokrata i evropejac, čovek koji će dve godine kasnije i sam stradati od “srpske ruke”, nije mogao da ima ništa protiv antifašističke borbe, pa ni protiv njenih najvažnijih datuma i simbola. Đinđić je mnogo bolje od svih salonskih intelektualaca, shvatao da je Srbija, u stvari, raskrstila sa sopstvenim antifašizmom u vreme “događanja naroda”, kad je poklič Stjepana Steve Filipovića (ispod vešala u Valjevu, 22 maja 1942.) zamenila parolom “Smrt fašizmu, Slobodan narodu!”

Kad na sceni imate obožavanog vođu (tada Slobodana Miloševića), prokuženu i ozloglašenu opoziciju i mase zaluđene besomučnom propagandom, kad sve druge smatrate neprijateljima i pretite “oružanim bitkama”, borba protiv fašizma postaje unutrašnje političko pitanje. A ona traje i danas!

Na današnji dan pre tri godine u krvi je ugušen kratkotrajni “julski ustanak 2020” tako što je prvo žandarm napao žandarma, a onda su zajedničkim snagama udarili po svima koji su iz nekih svojih razloga izašli na ulice. Pa i onima koji su sasvim slučajno zatekli u blizini Rosandićevih konja i okolnim parkovima…

Iz tih dana ostao je upamćen apel koji je kolegama pripadnicima policije uputila policijska službenica Tamara Nikolić. Neki su kasnije osporavali verodostojnost njene poruke, tim pre što je bilo očigledno da nije stigla do onih koji su se tih julskih večeri iživljavali nad svojim sugrađanima, komšijama, možda i rođacima, školskim ili drugarima iz kraja… Zbog toga je delovalo nerealno i očekivanje da će njene kolege “zajedno sa narodom, raskrinkati i uhapsiti one koji su ubacili svoje plaćenike i huligane da gađaju policiju kamenicama i provociraju sukobe”.

“Tamarin apel” zapamćen je kao policijski precizan popis najvažnijih grupa nezadovoljnika, koji se u zemlji Srbiji zbog nečega bune protiv aktuelnog režima i predsednika svega ovoga, kao vrhovnog uzurpatora svih ingerencija i institucija.

Uz molbu kolegama “ne naskačite na narod, koji vas ničim ne napada i s pravom protestuje”, ona je lepo složila sve, napisavši da su na ulicama oni koji neće migrante, neće reke u cevima, neće prisilnu vakcinaciju, neće da decu leče SMS porukama, neće da rade za minimalac, neće da ispraćaju decu iz Srbije, neće da botuju za sendviče, neće lažne diplome, neće falsifikovane doktorate, neće da im bebu ukradu u porodilištu, neće pedofiliju, neće da predaju Kosovo, neće da iznevere ratne veterane…

Ukratko, po njenim rečima – “neće da trpe izdajnički režim”! Tri godine kasnije sve ovo je samo nakalemljeno na eskalaciju brutalnog nasilja i užasne tragedije početkom maja.

Sad se mnogi pitaju šta i kako dalje, jer je posle dva meseca sve je očiglednije da će vlast dozvoliti šetnje i kratke blokade saobraćajnica unedogled kako bi obesmislila proteste, računajući na dugo toplo leto i tradicionalne sujete (ne)formalnih organizatora.

Zato je u pravu tviterašica “Nervioza”, kad kaže da se “probudila sa spoznajom da smo mi svi zarobljenici ove klike na vlasti i njihove mafije i da nemamo podršku ni od koga spolja”, pa pita “kako mislimo da se izborimo sa mafijom koja drži zarobljene institucije i policiju i vojsku”.

Tviteraš “Askurđel” je nešto veći optimista: “Zovu nas drugosrbijancima, autošovinistima i ostalim kučinama, a mi samo želimo Srbiju jednom za uvek da postavimo u društvo kome pripada, među civilizovane države Evrope. I koliko god se bunili, ritali, psovali, taj posao ćemo završiti!”

Nisu usamljeni ni oni koji smatraju da se “ništa neće dogoditi dok neko ne kaže izlazimo na ulicu, zaustavljamo sve i ne vraćamo se kući dok ne ostvarimo cilj”. “Sve ostalo je samo kampanja za ove nameštene izbore i održavanje ovih zlotvora na vlasti, da unište i ono malo što je preostalo”, napisao je lik koji tvituje pod firmom “Pirotian”.

Danas je, da se manemo velikih reči, petak 7. jul 2023. godine. Kome je do simbolike neka izađe sutra na deseti protest “Srbija protiv nasilja”!