Jelena Zelinska: Kada je počeo rat Rusija je ponovo proterivala svoje obrazovane, aktivne, mlade ljude. Shvatila sam da je to tok beskrajnog ruskog bekstva

Novi istorijski roman poznate ruske spisateljice Jelene Zelinske „Poslednji Rusi viđeni su u Beogradu“ inspirisan je životom stvarne osobe - jugoslovenskog kompozitora ruskog porekla Alekseja Butakova, pripadnika bele emigracije koji je u Beograd dospeo kao dete i potom postao istaknut akter kulturnog života u periodu između dva svetska rata. Ovo je i roman koji na interesantan način spaja dva perioda - jedan istorijski koji obuhvata već pomenuto razdoblje, i onaj koji se dešava upravo sada, dok se novi talas ruske emigracije nastanjuje u zemljama Balkana i započinje novi život. Kao neko ko je već 12 godina stanovnik prvo Srbije, a potom i Crne Gore, Zelinska je o mnogo čemu mogla da se uveri iz prve ruke, a zahvaljujući dugogodišnjem interesovanju za istorijsku „belu emigraciju“ uspešno je spojila ova dva narativna toka u romanesknu celinu.

U razgovoru za Nova.rs Jelena Zelinska otkriva šta ju je privuklo u životnoj priči Alekseja Butakova - da li je to više bila želja da se njegovom muzičkom stvaralaštvu posveti zaslužena pažnja, ili sama romaneskna sudbina ove zanimljive istorijske ličnosti:

- Stara kutija sa arhivom muzičara Alekseja Butakova ležala je preko 70 godina, poput neželjenog smeća, čekajući svog pronalazača. Da bih došla do ovog dnevnika sa notnim zapisima, morale su se poklopiti različite, ponekad i nemoguće, okolnosti. Ali našla sam se tamo, sakupljajući materijal za svoju trilogiju o Srbiji, a kutiju je doneo sa buvlje pijace vlasnik malog muzeja u eko-selu blizu sela Zlakusa. Sudbina ili božanska promisao su mi predali nasleđe zaboravljenog kompozitora. I sama sam emigrant i svesna sam svega što je povezano s pitanjem ruske bele emigracije na Balkanu. To sam prihvatila kao ličnu misiju, dužnost, kao razlog zbog kojeg sam došla na Balkan - da vratim muziku Butakova iz zaborava.

Dve godine sam istraživala biografiju i tražila sve sačuvane muzičke kompozicije - u muzejima, filmotekama, u muzičkoj školi “Mokranjac“, gde je Butakov bio profesor, i u Narodnom pozorištu, gde je započeo muzičku karijeru kao asistent dirigenta. Tada se rodio san: ne samo da se obnovi celokupno muzičko nasleđe, već da se vrati tamo gde je sve počelo - u pozorište.

I moj san se ostvario - 9. oktobra 2024. Simfonijski orkestar Beogradskog pozorišta održao je koncert pod nazivom „Povratak imena. Aleksej Butakov“.

Takođe sam uspela da snimim dokumentarac o priči o mom otkriću i sudbini Alekseja i njegovih prijatelja - jugoslovenskih oficirskih muzičara koji su zajedno završili u nacističkom logoru za ratne zarobljenike. Tako je vraćeno ime kompozitora - ruskog emigranta, potomka veoma poznate porodice mornaričkih oficira u Rusiji.

Koliko ste znali o Alekseju Butakovu pre nego što ste započeli istraživanje?

- Naravno, poznavala sam dinastiju Butakov - najpoznatije mornaričke komandante. U Sankt Peterburgu postoji spomenik Aleksejevom dedi, admiralu Grigoriju Butakovu. Poznato je i da je baka čuvenog ruskog kompozitora Sergeja Rahmanjinova bila iz porodice Butakov, a oni su takođe bili u srodstvu sa porodicom kompozitora i mornara Rimskog-Korsakova. Međutim, ime Alekseja, sina poslednjeg admirala, Aleksandra Butakova, koji se evakuisao u Jugoslaviju sa Vrangelovom eskadrilom, potpuno je zaboravljeno.

Publici u Srbiji je posebno interesantan period između dva svetska rata, koji je tematizovan i kroz filmove i televizijske serije. Šta je vama bilo interesantno u ovom razdoblju, u kulturnom i društvenom životu Beograda?

- Međuratni period je jedan od najfascinantnijih perioda u životu Beograda, kada se grad transformisao u blistavu evropsku prestonicu. Zanimljivo je da su ruski emigranti značajno doprineli ovom kulturnom razvoju. Vredi napomenuti da je ovaj talas emigracije doveo izuzetne zvezde ruske scene u Jugoslaviju. Šaljapin je ovde pevao, Vertinski i Nadežda Plevickaja su ovde nastupali, baletsku trupu pozorišta činili su izuzetni igrači sa scene Sankt Peterburga, a i sama Ana Pavlova je dolazila na turneju. Ruski pevači svetske klase nastupali su u beogradskim restoranima, a ruski umetnik je oslikao kupolu Narodnog pozorišta. Fascinantno je ispitati kako su ruska i srpska nacionalna kultura međusobno uticale jedna na drugu i tražiti i pronalaziti tragove ruskog prisustva u kulturnom nasleđu Srbije.

Pančevo takođe zauzima značajno mesto u romanu. Kako vidite njegov značaj za belu emigraciju u istorijskom kontekstu, pa i odnos Pančeva i Beograda tog vremena?

- Priliv ruskih izbeglica početkom 20. veka bio je toliki da su jugoslovenske vlasti bile prinuđene da ih organizovano rasporede po raznim gradovima. Tako je u Pančevu nastala velika kolonija od oko dve hiljade ljudi. Među njima je bilo mnogo medicinskih radnika. U to vreme, Pančevo je imalo praznu zgradu bivše austrijske bolnice i data je ruskim lekarima da osnuju bolnicu, koja je postala jedna od najboljih medicinskih ustanova u Jugoslaviji.

Pančevo je bio veoma kulturan grad, možda zbog blizine Beograda. Imao je svoj društveni i kulturni život. Koncerti, umetničke galerije, dečje predstave, francuski klub u prelepoj zgradi u centru grada. Većina ruskih emigranata bile su visokoobrazovane žene iz viših klasa. Na primer, u Pančevu je sačuvana kuća u kojoj je živela kneginja Orlova i njeni potomci žive tamo i do sad. Ove žene su postale učiteljice muzike, jezika i manira. Jedinstveno obrazovanje koje su posedovale pokazalo se traženim u kulturnoj zajednici Pančeva. Majka Alekseja Butakova, udovica sa dvoje dece, preživela je podučavajući francuski jezik. Uzgred, mladi pijanista Aleksej je održao prvi koncert u Pančevu, prateći poznatog pevača iz Narodnog pozorišta.

Šta vas je zaintrigiralo da napišete makedonski luk radnje romana? „Biljana platno beleše“ je pesma koja zauzima posebno mesto u ovdašnjoj tradiciji, deo je obavezne muzičke lektire u osnovnim školama...

- Makedonska tema pojavila se u romanu kada sam otkrila da je stvaranje jugoslovenskog remek-dela, baleta „Ohridska legenda“, takođe imalo rusku komponentu. Uzgred, to nije bilo slučajno. Upravo tridesetih godina jugoslovenska muzička zajednica počela je da razvija sopstvenu nacionalnu opersku i baletsku kulturu. Tada se dogodila jedinstvena fuzija ruskog klasičnog baleta i balkanskog folklora. Muziku za ovu veličanstvenu produkciju napisao je srpski kompozitor Hristić, a koreografiju i postavke izveli su ruski koreografi. Konkretno, Aleksej Butakov je, zajedno sa kolegama, plesačem Olegom Grebenščikovim i koreografom Anatolijem Žukovskim, otputovao u Makedoniju. Tamo su sakupljali i snimali narodnu muziku i narodne igre, koje su postale osnova za baletske produkcije. Šteta što dugo nisu izvođene na beogradskoj sceni! Jedna od muzičkih tema baleta bila je prelepa narodna pesma, koju je takođe napisao Stevan Mokranjac, „Biljana platno...“.

Kada sam počela da se udubljujem u priču o njihovim putovanjima - a pedantna sam osoba, moram sve da vidim i dodirnem pre nego što sednem da napišem sledeće poglavlje - naišla sam na ovaj jedinstveni ohridski biser. I zamislite moje iznenađenje kada se ispostavilo da je sudbina ruskog emigranta takođe usko povezana sa stvaranjem ovog neobičnog komada nakita. Uz pomoć kolege iz Ohridskog arhiva, pratila sam misterioznu biografiju ruskog oficira koji je počeo da stvara sada već čuvene bisere, i evo priznajem, dodala sam svoju umetničku verziju ove blago detektivske priče.

Domaću publiku će zaintrigirati i sudbine ličnosti iz srpske kulture…

- Do početka rata, Aleksej je već bio priznati muzičar. Završio je rezervnu obuku i postao rezervni oficir u Kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci. Kada su Nemci napali Jugoslaviju, on je, zajedno s drugim oficirima, ustao u odbranu Beograda. Kao što je poznato, završio je u logoru za ratne zarobljenike u blizini Nirnberga zajedno sa desetinama hiljada drugih vojnika. Istražujući ovaj period njegovog života, čitajući njegove memoare i pisma, bila sam zapanjena saznanjem sa kakvom hrabrošću i dostojanstvom su srpski oficiri podnosili sve teškoće zatočeništva. Među njima je bilo mnogo muzičara i ljubitelja muzike. Poznati muzičar i dirigent Beogradskog pozorišta Predrag Milošević, muzičar Rafailo Blam, u tim nehumanim uslovima, formirali su orkestre, organizovali koncerte, pisali note po sećanju. U ledenim kasarnama, polugladni i bolesni, jačali su duh svojih sunarodnika, dajući im nadu. Upravo tamo je Butakov počeo da piše muziku. Bilo je zapanjujuće otkriti kako se balkanski karakter manifestuje pod strašnim pritiskom.

Često me pitaju gde sam u ovom romanu, gde se ogleda moja ličnost. Naravno, mnoge moje misli i stavove izražava protagonistkinja savremenog dela romana, Rita, kao što to ponekad čine i drugi likovi. Ali gde se tačno nalazim, gde je moj model ponašanja, gde se izražavaju glavne poente, predmet mojih razmišljanja - sve je to izraženo u liku književnice Mir Jam. Njen razgovor u restoranu „Ruski car“ sa bivšim kolegom, koji je poziva da radi za okupacione novine, jeste razmišljanje o kolaboracionizmu, o spremnosti da se izdaju sami i njihovi principi, i o poludobrovoljnoj izdaji samog sebe. Sudbina Milice Jakovljević je u tom smislu izvanredna. Slava, zaborav, a zatim potpuni povratak čitaocu i gledaocu. Retko su u istoriji postojali slučajevi kada su iskrenost i samopoštovanje bili tako opravdani i nagrađeni kao u životima ovih velikih ljudi.

Izbor vidite kao glavnu temu romana. Da li je taj izbor težak ili lak gledano kroz prizmu vaših junaka?

- U svakom poglavlju, protagonista romana suočava se sa moralnim izborom na ovaj ili onaj način: umetnik, vojnik, emigrant, čak i nemački oficir. Ponekad, u teškim okolnostima, pod pritiskom, najčešće od strane vlasti, mora da se slomi ili sačuva svoju unutrašnju čovečnost.

I to je uvek teško, ne samo zato što je prepuno opasnosti, već i zato što izbor nije uvek očigledan - na kraju krajeva, uvek se može naći izgovor - porodica, deca, hipoteka… Zato su mi ovi ljudi, koji nisu odustali, postali toliko važni.

Važan deo romana dešava se u sadašnjem vremenu. Koje ste parelele uvideli između ondašnje bele emigracije i današnje? Koje su to sličnosti koje su vam bile posebno važne za roman?

- Počela sam da pišem roman kada je počeo rat. Videla sam obnovljeni talas emigracije iz Rusije, ponovo je zemlja proterivala svoje obrazovane, aktivne, mlade ljude. I shvatila sam da to nije bio talas za talasom, već jedan tok beskrajnog ruskog bekstva. Ono što je zajedničko ovim talasima jesu razlozi za napuštanje njihove zemlje. Naravno, okolnosti su drugačije: bela emigracija je stigla ovde, na Balkan, nakon što je pretrpela vojni poraz; bili su iscrpljeni, bolesni i uništeni. Okolnosti sadašnje emigracije su drugačije - to su obično mladi i energični ljudi koji odmah počinju da rade, uče jezik i da žive u novim uslovima. Nadam se da će doprinos nove emigracije kulturnom, društvenom, a još više ekonomskom životu Srbije biti sličan.

Postoji i značajna razlika koju donosi tehnološki napredak. Moderne komunikacije i veća povezanost sveta omogućavaju savremenoj ruskoj dijaspori da izbegne raspad u male kolonije koje se na kraju raspadaju. Evo jednog primera: moj roman na ruskom je objavljen u Berlinu i Viljnusu, prodaje se u knjižarama širom Evrope i može se lako naručiti na OZON-u ili Amazonu. Čitaoci mi pišu iz Amerike, Izraela, Rusije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Informacije i kulturni prostor postaju uobičajeni. Zanimljivo je videti kako će se manifestovati međusobni uticaj, na primer, balkanske kulture na modernu emigrantsku kulturu, kao i moderne ruske kulture, koja se veoma razlikuje od one kojom je ranije hranjeno beogradsko društvo - matrjoške, kokošnici i stari sovjetski filmovi.

Živeli ste i u Srbiji i Crnoj Gori. Kakav je život ruske emigracije danas u ove dve zemlje? Ima li razlika ili je način na koji su se „snašli“ u obe zemlje isti?

- Dugo živim na Balkanu, oko 12 godina. Godinu dana sam živela u Beogradu, a ostatak vremena u Budvi. Pred mojim očima, Budva se od turističkog sela transformisala u živahan kulturni centar. Ovde ima mnogo ruskih i ukrajinskih emigranata, desetine hiljada. Čak nam je pomalo smešno kada nabrajamo centre moderne ruske emigracije, ljudi pišu: Berlin, Prag, Beograd, Budva... Crna Gora je razvila jedinstveni identitet: ovde se stvara ruski obrazovni centar. Odlično školsko obrazovanje, sistem nastave jezika, a što je najvažnije, otvoren je Fakultet Liberal Arts, dobio je sve potrebne licence i radi već tri godine. Stvorili su ga profesori sa vrhunskih moskovskih univerziteta, od kojih su skoro svi emigrirali. Uzgred, mnogi mladi ljudi se aktivno prijavljuju na crnogorske obrazovne institucije: medicinu, ekonomiju, umetnost i druge.

U romanu se spominje i ruska i ukrajinska emigracija danas. Kako vidite njihov suživot i koliko je određen emocijama izazvanim ratom u Ukrajini?

- Nedavno je jedan viši šef policije u jednom primorskom gradu dao intervju lokalnom radiju. Novinar ga je pitao: „Kako se ruski i ukrajinski emigranti slažu? Da li postoje neki sukobi?“ A on je odgovorio u crnogorskom duhu: „Slažu se sasvim dobro. Druže se zajedno u kafanama!“