Najveći.

Jedna od onih vesti koju ne želite da čujete nikad u životu zatekla nas je ovog prepodneva, u sredu 8. aprila: preminuo je Duško Vujošević.

U sekundi vraćam film na 25. april 2010. Te večeri Partizan je ostvario jednu od svojih najčuvenih pobeda, rame uz rame s trojkom Saleta Đorđevića na Fajnal foru u Istanbulu 1992. kad je osvojio prvu i za sada jedinu titulu šampiona Evrope u košarci.

Te sam večeri ispod dukserice na sebi imao crno-belu majicu s upadljivo velikim Partizanovim grbom, koju nije bilo najuputnije pokazivati navijačima Cibone, kojih je bila prepuna zagrebačka Arena. U momentu kad je Kecman pogodio trojku sa zvukom sirene, sasvim nesvesno raskopčavam duks i u stilu Stevana Filipovića okrećem se ka Cibosima i široko uzdignutih ruku proslavljam jedan od, u to sam i sad uveren, najlepših događaja kojima sam uživo svedočio.

Kecman je pogodio, ekipa je osvojila, ali je i tad i sad bilo jasno da je ključni arhitekta svih Partizanovih uspeha novijeg datuma osoba rođena 3. marta 1959. u Titogradu.

Najlepših 14 godina u životu svakog Grobara predstavlja period od 2001. do 2015. godine, kad su timovi koje je trenirao Dule (i Vlade Jovanović u onom kratkom periodu njegovog izbivanja u ruskom velikanu CSKA) osvojili dvocifren broj uzastopnih domaćih titula, brdo regionalnih liga i domaćih kupova, uz onaj Fajnal for u Parizu, gde nas je jedno zagrađivanje koštalo finala s Barselonom i, u to sam takođe uveren, jedine titule koja je Vujoševiću nedostajala da bi i formalno ušao u panteon Besmrtnih.

Panteon u kome mu je po svemu ostalom bilo mesto. Statistika govori da je osvojio 12 titula prvaka države koja se različito zvala (SRJ, Srbija i Crna Gora, Srbija), 5 nacionalnih kupova, 5 titula prvaka regionalne ABA lige, jedan Kup Radivoja Koraća, sve s Partizanom, te jednu titulu prvaka Evrope s juniorskom reprezentacijom Jugoslavije (1988).

Imao je i dva Fajnal fora s omiljenim klubom, u sezonama 1987/88. i 2009/10. Oba puta Partizan je zaustavljan u polufinalu, prvi put nakon poraza od Makabija (koga je dosta lako dobio par meseci ranije), a drugi put nakon onog er bola Teodosića gde Čildres hvala loptu, ubacuje je u obruč posle čega crno-beli gube u produžetku.

Znate šta? Užasno mi suvoparno zvuči ovo nabrajanje. Dule je osvajao sve što se moglo osvojiti, ali Dule nije bio samo to, titule i pobede. Dule je za sve nas bio i radost i poraz, i sreća i gorčina, i suze i smeh, i tuga i bol.

Dule je bio veći od života i smem da potpišem da ovu emociju delim sa svim pravim Grobarima, koliko god ona zvučala trapavo, nepotrebno i možda nekom iritirajuće.

Nije sad vreme upoređivati ga s ostalim trenerima, nekim uspešnijim od njega (to uostalom pada u domen navijačkih preferenci).

Što se potpisnika ovog teksta tiče, nije bilo, a neće ni biti osobe koja je u sebi toliko otelotvoravala duh Partizanštine, onog neuhvatljivog osećanja koje je blisko svima nama u kojima kuca crno-belo srce.

Zvezdaši su ga mrzeli, bar velika većina njih s kojima sam svih ovih godina dolazio u kontakt. Ostavljam prostor da ima i drugih koji su ga poštovali, takve nisam upoznao. I sasvim je nepotrebno sećati se na ovaj dan karijera koje su se gradile na unižavanju osobe koja se nije dala spuštati u njihovo blato.

On je oduvek bio mnogo veći plemić od svih njih, čak i onda kad je u televizijskim emisijama upućivao nimalo plemićke izraze onima koji ništa bolje nisu zasluživali.

Umesto toga, podsetiću na reči Milana Dozeta, nekad igrača Partizana, a onda Zvezde u kojoj i danas obavlja funkciju sportskog direktora.

“Zvezdaš sam, ali nešto bih želeo da kažem. Pre utakmice s Partizanom ostao sam posle treninga u Pioniru da radim na pomoćnom terenu, da doradim šut. Dule je pravio pauzu sa svojim timom, prolazio je pored terena, zastao i pogledao me kao igrača koji je u dobrom ritmu, koji igra sutra protiv njega. Priđe mi i kaže: „Znam da nije na meni, ali gledao sam ti tehniku šuta, mislim da bi trebalo da uđeš više pod loptu, i lakat ti beži napolje. Trudi se da ti lakat prati ruku”. On je rekao sve ono što jedan trener treba da kaže igraču kao trener tog igrača. S tim me je kupio za celi život, a nisam nikad radio s njim. Sutradan sam jako dobro odigrao utakmicu, pobedili smo, ja sam bio najbolji na terenu, ali taj meč pamtim upravo po tome da mi je protivnički trener popravljao šut dan pre utakmice. To pokazuje veličinu Duleta Vujoševića”, prisećao se Dozet.

Trenirao je Dule one godine i Crvenu Zvezdu, svi se nerado sećamo toga i neka to ostane u domenu stvari za koje bismo želeli da se najradije nisu desile.

Bio je hvaljen i uzdizan u nebesa. Bio je voljen i obožavan. Bio je osporavan. Bio je napadan, na koncu bio je ostavljen na cedilu da sam brani Partizan, ne odbranivši ga, na čast svih onih koje je stvorio i pomagao im, koji su mu na kraju okrenuli leđa. Nećemo ih pominjati, iz poštovanja prema Duletu.

Dule je za mene Kup Radivoja Koraća koji osvajamo protiv Kantua, što gledam s ćaletom na televizoru u Vranju.

Dule je za mene bolan i jedan od najtežih poraza protiv Makabija na Fajnal foru, kad je nerezonski ostavio Divca od 2,12 na patuljastom Viliju Simsu.

Dule je za mene onih ko zna koliko titula u drugom mandatu, koji je otpočeo košem Stevana Nađfeija u Podgorici protiv ultra jake Budućnosti, a završio se košem Nolana Smita protiv Cedevite s pola terena.

Dule je za mene Bogdan Bogdanović, Saša Đorđević, Novica Veličković, Blejk Step, Predrag Danilović, Jan Veseli, Nikola Peković, Žofri Lovernj, Vlade Divac, Fredi Haus, Vladimir Lučić, Bo Mekejleb, Žarko Paspalj, Vontigo Kamings, Željko Obradović...

Davis Bertans, Milenko Tepić, Milton Palasio, Dušan Kecman, Leo Vesterman, Predrag Drobnjak, Stefon Lazme, Dejan Milojević, Lorens Roberts, Miloš Vujanić, Uroš Tripković, Tarens Kinzi, Dragan Milosavljević, Aleks Marić, Vlada Šćepanović, Nikola Milutinov, Nenad Krstić, Boris Dalo, svi oni znani i neznani, oni kojih se sećamo i oni koje smo možda zaboravili, kojima je Dule nepovratno promenio život.

Nabolje, naravno.

Dule je za mene nepokornost u vremenima kad su mnogi poklekli i uprljali biografije.

Dule je za mene onih nekoliko odlazaka u Vršac kad su se slavile titule, zaustavljanje jedne od tih kolona na pola puta do Beograda, u gluvo doba noći, uz baklje, navijačke pesme i nasmejanog Duleta čvrsto uzdignute pesnice koja simbolizuje pobedu.

Dule je za mene jedan od važnijih intervjua koje sam uradio u životu, intervjua koji mi je zakazao u ponoć, nakon što je posle treninga s timom radio individualno sa u Partizan tek pristiglim Milenkom Tepićem.

Dule je za mene proveravanje svake izjave, svake činjenice, svake osobe s kojom se dovodi u kontakt u onih nekoliko telefonskih razgovora koje smo imali. Nije taj ulazio sa svakim u istu rečenicu, pažljivo je birao društvo i bitke koje će voditi.

Dule je za mene odlazak na Draženovu sahranu tog 11. juna 1993. kad je malo ko s ove strane granice uopšte hteo i smeo u Zagreb. Dule je smeo, i niko mu zbog toga nije ružnu reč rekao, ni onda, ni sad.

Dule je za mene i nekoliko neopreznih, suvišnih, nepotrebnih izjava koje smo mu svi oprostili.

Dule je za mene onaj tužan odlazak iz Partizana, kad su se mnogi kleli u njega i zaklanjali iza njegove impozantne pojave, ali se malo njih, tek 200 do 300, pojavilo kad je Duleta bilo potrebno i fizički podržati.

Dule je za moje poimanje politike naivnost pretvorena u čistu emociju i podrška ljudima koji to možda nisu zasluživali.

Dule je za mene Partizan. Najbolji od nas. Najveći.

Za kraj, General o genijalnosti:

"Genijalnost ne mora da ima mnogo veze sa karakterom. Mada, nekad i ima. Kod Kiša, recimo. On mi je među prvima. On je Veliki i kao pisac i moralno kao čovek, što to se oseća i u njegovim knjigama. I on nas uči da nam je u životu preostala samo hrabrost. Nije čest slučaj da se ličnost i način života tako poklapaju sa literaturom. I što kažu, mnogi su pisali sabrana dala, Kiš je napisao izabrana dela. Grobnica za Borisa Davidoviča je moja mantra. Ima onaj deo kada talentovani islednik u iskonstruisanom procesu mora da izvuče priznanje, a Novski se više ne bori za sebe već se bori za svoju biografiju, da posle 30-40 godina, kada se otvori to, bude jasno da je on bio junak i častan čovek. I taj neškolovani, ali talentovani islednik dovodi mladog čoveka sličnom njemu da ga isleđuje. Još je svež i nepotrošen od Gulaga i kaže mu otprilike da će tog mladog čoveka osloboditi ako Novski načini priznanje. A Novski shvata da je to on iz mladosti, prepoznaje te tragove tek skinutih naočara i on hoće da prizna da bi oslobodio tog mladića, ali mladi lav mu ne da. On intuitivno oseća šta je Novski razmišljao da učini, da je razmišljao da se preda da bi njega spasio i zbog toga što je sazdan od istog materijala, kaže mu: „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima“. To je moja mantra, ja se nisam dao pasjim sinovima".

Dule, hvala ti na svemu. Do poslednjeg daha nisi se dao pasjim sinovima.

🖤🤍