Da li zaista želite da znate sve o osobi s kojom ćete provesti život: Kritika filma "Drama"

Piše: Dejan Šapić

Zendaja i Robert Patinson su par koji se priprema za venčanje a veza im se pretvara u psihološki rat. Radnja eskalira kada Ema (Zendaja) tokom večere s prijateljima priznaje tajnu iz prošlosti, dovodeći u pitanje stabilnost i opstanak veze. Čarli, kustos u muzeju koga glumi Patinson, u dilemi je kako da se postavi prema budućoj supruzi. Pod jakim je pritiskom okoline, ponajpre prijatelja i kumova Rejčel (Alana Haim) i Majkom (Mamudou Ati). Ključno pitanje koje postavlja film jeste: „Koliko želimo da znamo o osobama sa kojima ćemo provesti život?“ Da li je potrebno da nam otkriju sve o sebi ili neke činjenice mogu ostati sakrivene.

Reditelj je radnju postavio na Menhetn i prikazuje izveštačenu perspektivu poverenja među partnerima, osude i uticaje okoline. Smeta mu njujorška fetišizacija ceremonija, u ovom slučaju, čin venčanja koje je paradigma za odnose aktera. Dok odvojeno mlada i mladoženja pripremaju svoje govore vodeći računa o svakoj reči koju će izgovoriti na svadbi pred gostima, za to vreme di-džejka priprema set listu, gospođa zadužena za ples uči partnere pokretima. Vrhunac je fotografkinja sa spiskom fotki koje će napraviti; ko će se od gostiju nalaziti na njima, uz taksativno navođenje u kojim kombinacijama sa svakim od partnera. Prikazuje tako stanovnike Menhetna kao pozere koji žive umišljenu predstavu gde su forma i pojavnost daleko bitniji od suštine i stvarnih potreba. Priprema gledaoce za spektakl, svadbu koja će sa brojnim učesnicima i „temom“ dobiti na kraju obeležje konceptualnog umetničkog dela - performansa.

Otuda, dok gledate „Dramu“, prosto se nameće poređenje sa „Kvadratom“ (Skverom) Rubena Ostlunda koji na sličan način „koristi“ kustosa koji priprema umetnički performans na svečanoj večeri pred brojnim uglednim zvanicama u kom je ruski umetnik u ulozi majmuna. Koliko god se vodilo računa o detaljima, marketinškoj kampanji, performans će, kao i ceremonija venčanja, u „Drami“ potpuno izmaći kontroli. Zapravo je potenciranje poverenja između budućih supružnika i seciranje njihovih karaktera u „Drami“ slično Ostlundovom prikazu otuđenosti skandinavskog establišmenta i nerazumevanja za probleme običnih ljudi.

I Kristofer Borgli je u „Drami“ napravio daleko suptilniji i promišljeniji korak u odnosu na svoje ostvarenje „Muka mi je od sebe“ iz 2022. o narcisoidnoj ženi koja iz ljubomore, kada njen partner doživi uspeh kao umetnik, glumi žrtvu. Uzima ilegalne pilule koje izazivaju zdravstvene tegobe kako bi postala zvezda društvenih mreža i medija, trudeći se tako da parira partneru i prikaži sebe vrednom.

U „Drami“ Zendaja i Patison prolaze kroz psihičko samoispitivanje i testiranje buduće bračne veze opet na sličan način kako je pomenuti Ostlund to prikazao u filmu „Force Majeure“ iz 2014. kada na zimovanju u Alpima lavina krene prema restoranu, a otac u panici beži, ostavljajući ženu i decu, što dovodi u pitanje njihov brak i preispitivanje uloge i očekivanja supružnika.

U više navrata potencira se odnos psihoanalize kao terapije za bolesno američko društvo i nagomilane probleme posebno u slučaju Zendajinih trauma iz prošlosti. Značajan prostor je posvećen kultu oružja u Americi, naročito kod mladih u školskom uzrastu. Fascinacija oružjem ima uporište slično onom u Oskarom nagrađenom dokumentarcu „Žeđ za nasiljem“ Majkla Mura iz 2002. godine.

Borgli potencijalno sladunjavu romantičnu komediju pretvara u vrhunsku dramu odnosa koja na trenutke podiže tenziju dostužući elemente trilera, sve vreme držeći publiku u neizvesnosti. Dok se smejemo, istovremeno smo zabrinuti za glavne junake i saučestvujemo u njihovom problemima.

Zendaja i Patison su ostvarili korektne glumačke uloge, kao i Alana Haim i Mamudou Ati. Nema bitnih iskakanja u kvalitetu glumačkih postignuća sem što je Patison za nijansu dominantniji lik u odnosu na ostale te je bolje interpretirao ulogu nesigurnog, šarmantnog, inteligentnog i plašljivog kustosa muzeja. Zendaja i Patison su dramaturški odlično postavljen par sa potencijalnim crtama psihopata. Reditelj ih drži na granici prividne normalnosti da ne izađu iz prihvatljivih okvira ponašanja. Rejčel i Majk su im kumovi koji su licemerni korektivi njihovih odnosa umesto da im pruže potrebnu, prijateljsku podršku.

Najveći uspeh film duguje vrhunskoj montaži koju potpisuje sam reditelj i scenarista Borgli uz saradnju sa Džošuom Rejmondom Lijem koji je montirao prošlogodišnju proslavljenu seriju „Riplej“. Borgli je takođe bio montažer i scenarista prethodnih filmova, pomenutog „Muka mi je od sebe“ i sledećeg „Dream Scenario“ sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi, sa kojim je ušao na američko tržište i započeo saradnju sa tamošnjim nezavisnim studijom A24 koji je producirao i novi film.

Borgli i Rejmond Li u klasičan dramski set ležernih razgovora između junaka, uvode spotovske scene iz prošlosti, elemente snova, radnja se premešta sa likova u različite segmente iste scene vraćajući se tamo odakle je krenula. Time su postigli izvrstan tempo i ritam filma ali i značajnu originalnost. Bez takvih vratolomnih montažnih zahvata bila bi to samo još jedna solidna romantična komedija.

Muziku u filmu čini dvadesetak, uglavnom, poznatih pop pesama među kojima se izdvajaju „Inside Out“ (Jesse Rae); „I Want To Lay With You“ (Shira Small); „Try Sleeping With A Broken Heart“ (Alicia Keys); „Blue Water“ (Sally Oldfield)... Pesme su iskombinovane sa originalnom muzikom Danijela Pembertona, zvucima i kratkim melodijama flaute, neodoljivo podsećajući na one koje čujemo u filmovima Jorgosa Lantimosa a naglašavaju iščekivanje i neizvesnost.

Uz trud da što manje prepričavam film i poređenje sa različitim naslovima dočarao sam u naznakama radnju jer svaki detalj koji bih otkrio smanjilo bi uživanje u odličnom i inteligentno osmišljenom, potencijalnom hitu koji se prikazuje u bioskopima Srbije u distribuciji Blitza.