0
Četrnaesti dan aprila 1973. godine bio je subota. To znam, jer smo se te večeri upoznali moja Mira i ja.
Da u kuću njenih roditelja nije došla neka rođaka, čijeg imena njih dve kasnije nikako nisu mogle da se sete, jer je nikad ni pre ni posle toga nisu videle, Miri i njenoj sestri Mileni zvanoj Mikica, njihov više nego strogi otac Gligo Gligić ne bi dozvolio nešto duži subotnji izlazak. Učinio je to možda i zbog toga što je ta devojka iz okoline Loznice (taj podatak je tačan) bila iz njegove familije, ne sluteći da će njegove ćerke svoju gošću, umesto šetnje Kalemegdanom i u bisokop, odvesti u Klub radnika društvenih delatnosti.
Njih dve su u taj prijatan restoran na prvom spratu zgrade broj 15 u Čika Ljubinoj ulici počele da dolaze početkom te godine, pri čemu je ostalim gostima daleko poznatija bila gospođica Milena Gligić, jer bi se – zbog očeve zabrane šminkanja i modiranja – odmah zaglavila u taoaletu, gde bi se nekih desetak minuta presvlačila i šminkala. Taj toalet bio je i muški i ženski, pa se veoma često događalo da jedan moj drugar provede neko vreme sa Mikicom. Pravio joj je društvo i držao tašnicu sa brižljivo sakrivenom šminkom, zbog čega smo ga neko vreme zvali „dežurna pudrijera”.
Ja sam kao momak mrzeo subotnje večeri, jer bi se tada moji drugari koji su imali stalne devojke nalazili sa njima, pa bi u Klub dolazili uglavnom gubitnici i smotani tipovi, kakav sam, ruku na srce, bio i ja. Te večeri, međutim, imao sam „alibi” za uobičajeno dreždanje (danas bi to nazvali blejanje) i opijanje (i danas se to tako zove), jer je moj mlađi brat Vladimir tog dana postao punoletan, pa je rešio da počasti moje društvo, kome je počeo nekako u to vreme da se prišljamčuje.
PROČITAJTE JOŠ
Bilo kako bilo, on se te večeri nije pojavio, pa sam dobar deo večeri sedeo sasvim sam za stolom, da bi me, kad je u sređenom izdanju izašla iz toaleta, Mikica pozvala za njihov sto. Htela je, valjda, da gošći iz Loznice pokaže „svoje društvo”, u koje ja nikako nisam spadao, jer se Mira, koja mi se mnogo više dopadala, tada zabavljala sa izvesnim Zlatkom, koga nisam mogao da smislim. Za razliku od svoje sestre, Mira je bila maltene u kućnom izdanju, ali i to je bilo sasvim dovoljno da, kad sam se već našao u njenoj blizini, potvrdim sebi da mi se ona ne sviđa bez razloga.
Mikica je pričala sa gošćom i koketirala sa ostalim astalima, pa smo Mira i ja imali priliku da malo više i malo tiše pričamo, neku samo našu priču. Ja sam u to vreme, kao što rekoh, bio poprilično „smotan” u kontaktima sa devojkama, ispovređivan prethodnim neuspesima i podsmesima dičnih „švalera” među mojim drugarima, pa sam u unutrašnjem džepu jakne nosio isečak iz „Večernjih novosti”, pod simptomatičnim naslovom: „Deset saveta da postane sigurniji u sebe”. I kao što biva u životu, kad sudbina umeša svoje prste, Mira je počela priču da nije baš najsigurnija u sebe i sopstvene kvalitete, što je udahnulo vetar u moja jedra i osokoljen sa dva, tri piva, počeo sam da joj delim savete sa novinskog papira u mom džepu.
Juče sam prevrnuo dobar deo svoje arhive da pronađem to požutelo parče papira, rešen da baš ovog dana, kad se navršava pola veka od našeg upoznavanja i baš na ovom mestu – prepišem tih deset saveta. Ko zna, možda to nekome bude od koristi, jer da nije tog dana došla ta rođaka iz Loznice, da moj Vlada nije zaboravio na svoje obećanje, da me Mikica nije pozvala za njihov sto, da ja nisam imao papirić sa savetima kako da postane sigurnija u sebe, da se tog dana nisu venčali Mirini drugari Ljilja i Maki i da me ona nije pitala da je ispratim do obližnjeg bifea „Central” gde su oni slavili sa društvom, da me Mira na strmim stpenicama u tom bifeu nije uhvatila pod ruku, da cele sledeće nedelje nismo očijukali preko stolova, da ona nije raskinula sa Zlatkom, da sledeće subote nismo izašli učetvoro, Mira, Mikica, moj ”dežurni” drugar i ja, da ja na taj sudar u „Aero klubu” nisam namerno zakasnio (izgovarajući se da nisam mogao da ugasim naftaru u vagonu u kome sam tada živeo), da se na rastanku nismo dogovorili da se vidimo u ponedeljak u „Centralu” (ponedeljkom Klub nije radio), da iz „Centrala” tog ponedeljka nismo otišli na Kalemegdan, da se tada nismo prvi put poljubili… ne bi bilo nas dvoje, ne bi bilo naše veze, našeg braka, naših svađa i radosti, naših ćerki, naših unučića, od Tamare do Dunje!
A tih deset saveta, čini mi se, imaju neku univerzalnu vrednost i danas, pola veka kasnije:
1. Ne rušite mostove još pre nego što su sagrađeni. Ako se plašite nepoznatih, upamtite da se i oni isto toliko boje vas;
2. Pre sastanka ili zabave od koje mnogo očekujete i strepite odmorite se, ne razmišljajući ni o čemu. Lezite mirno pet minuta i duboko udišite;
3. Sigurno imate nešto izuzetno lepo – istaknite i mislite uvek na to. Lepe noge, sjajna kosa, zdravi zubi pomoći će vam da ne razmišljate o manama;
4. Čitajte knjige. To će vam obogatiti rečnik, uliti vam više samopouzdanja, imaćete o čemu da pričate;
5. Izbegavajte ljude koji vas potcenjuju. Ako je to vaš partner razmislite zbog čega to čini – možda je to najbolji dokaz da je on nesigurniji od vas;
6. Budite što vredniji i bolji na poslu ili kod kuće;
7. Ne koristite ništa što vam daje lažnu sigurnost – pilule, piće, previše hrane, preglasan smeh, brbljanje – i ubedite sebe da je problem samo u vama;
8. Razmislite zbog čega ste nesigurni, zašto mislite da niste voljeni, ni potrebni. Suočite sa sa istinom;
9. Upamtite da svi greše i da isto kao što vama tuđe mane izgledaju neprimetne tako njima izgledaju vaše;
10. Prihvatite istinu da niko od nas ne može da bude voljen, obožavan i cenjen od svih. Ali, ako cenimo i volimo sebe na dobrom smo putu da nas drugi zavole.
Nisam baš siguran koliko smo se nas dvoje u kasnijem životu pridržavali ovih saveta, jer je naša veza bila po mnogo čemu posebna, izuzetno dramatična i prepuna događaja u kojima mnogo toga od ovoga što sam sada prepisao nije vredelo.
Jedino u šta smo bili sigurni bila je naša ljubav, jer kako smo se devet dana kasnije, u ponedeljak 23. aprila 1973. godine poljubili na Kalemegdanu, tako smo se poljubili i jutros.
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?