0
Lep odjek moje jučerašnje objave o dočeku Nove godine pre tačno šest decenija, prvom za koji sam dobio dozvolu da budem sa drugarima van kuće, uz podsećanje na dirljivu priču Baneta Raičevića kako je bilo za Badnje veče pre 71 godine u kući njegovog dede Nikole, povratnika sa Golog otoka, potvrdili su neprolaznu vrednost života, onog običnog, svakodnevnog, porodičnog…
Baš kako nam poručuje jedan grafit u prolazu ka restoranu “Korčagin” mog prijatelja Vojina Cucića: “Život je ono što prolazi dok mi radimo nešto drugo”. A to “drugo” najčešće je bavljenje nametnutim temama dana, medijskim podvalama i kojekakvim budalama, od onih na vlasti i kao fol opoziciji do “tastatura revolucionara” koji sve najbolje znaju, prosvetljeni odsjajem svojih monitora i telefona…
* * *
Čuvam duševni mir kloneći se televizije i novina, a u ovo praznično vreme (koje u zemlji Srbiji traje od Svetog Nikole do Svetog Jovana) i društvenih mreža, jer sve manje mogu da podnesem tu količinu gluposti, osionosti, bezvrednosti…
Evo, na primer, čime su se juče između 11.50 i podneva bavili “ikseraši” koje ja kao pratim: jedan blatio Ivana Ivanovića kao “autošovinistu”, onda neko preneo Dodikovu misao da “Srbi u BiH mentalno žive u Srbiji”, treći podsetio da u toj Srbiji, prema zvaničnim podacima, živi oko 80.000 ljudi sa diplomama privatnih fakulteta, po njegovom mišljenju uglavnom lažnih, a neko iz Beograda se požalio da su ga dvojica momaka sa piroćanskim naglaskom presreli ispred stana i “zamolili da ugasi nalog na tviteru da ne bi bilo problema”…
U dve objave su upozoravali građane Republike Srpske da ih njihova vlast vodi u duboku izolaciju, uz podsećanje na četrnaestoro haških osuđenika, visokih funkcionera iz vremena stvaranja RS sa šest doživotnih i još 230 godina robije…
U međuvremenu mi iskakala reklama za “novogodišnju avanturu” u jednoj kladionici, jedan pitao da li da gleda seriju “Line of Duty”, a drugi se nosi mišlju da osnuje pokret “ugroženih”, odnosno svih koji, zamislite zločina, nisu gledali “Game of Thrones”… Iz tog domena je i tužna slika zamandaljenih prozora “Akademije”, nekadašnje nezaobilazne stanice noćnog života pristojnog Beograda…
A onda, kad sam već izgubio volju da se bavim svim tim koještarijama, iskoči život, zaigra srce i zasija suza u očima… Hvala “ikserašici” Bojani Zec na podsećanju na priču kolege Dragana Radulovića od pre trideset godina, o dečaku Borisu koga je majka ostavila u Domu u Bijeloj i njegove reči, uz parče hleba na stolu: “Ti se, mama, ne sećaš da si ti mene rodila!”
Beležim, kad god do mene dopru takve vesti, rođenja naših novih sugrađanki i sugrađana još malo pa punih dvadeset godina. Prva beše sada već 19-godišnja Milica, ćerka mog neprežaljenog prijatelja Slaviše Lekića (1959-2021), a te moje objave se, of course, seća i njena mama Suzana Miličić… Nedavno je punoletstvo i položeni vozački ispit proslavio naš mladi komšija Stefan Babić, na radost mame Marine i oca Danila…
I tako redom, dok sam još pisao za “Blic” mnogo je mojih “primećivanja” sačuvano po novčanicima ili porodičnim albumima… Slučaj je hteo da je i poslednja objava u tim novinama pre nego što me je Veselin Simonović pozvao da pišem za naš portal (napisana 30. aprila, a objavljena 4. maja 2020.), vezana za rođenje Senke, čerke koleginice Miljane Leskovac i tate Vladimira Lukića…
* * *
U međuvremenu su se stvari promenile utoliko što sve više beležim rođenja unučića mojih prijatelja, pa me je tako baš na Božić obradovala slika 3.280 grama teške i 48 santimetara duge Kaline, prvog unučeta mog prijatelja Srđana Stojiljkovića, na ponos majke Tamare Božović i njegovog sina Strahinje.
Zabeležih još da su u kući Božovića to bučno proslavili prababa Stana, baka Danijela i deda Miodrag, da je porođaj u Višegradskoj prošao pod nadzorom doktora Srboljuba Milićevića i babice Milice… I još da dodam da će se glavno slavlje dogoditi čim se sa puta vrati baka Danka Stojiljković, naša koleginica iz Radio Beograda i poznata pevačica narodnih pesama.
Jeste da su refreni nekih njenih hitova sročeni u drukčijem kontekstu, ali, ko zna, možda baš zbog Kaline nastane pesma u kojoj će biti i ovi stihovi: “Na tebe ja sam čekala dugo, al’ vredelo je, veruj mi”… “Pijmo, pijmo ove noći, i bez vina i bez čaša, hej, ljubavi toči, toči, ova noć je samo naša”… “Samo to da dočekam”… “Kada dođe noć bez sna, samo pesme imam ja”…