Smrt Džejn Ostin ostala je misterija sve do danas, ali njena poslednja pisma i knjige otkrivaju šta joj se desilo

Džejn je imala samo 41 godinu. Gotovo godinu dana pre smrti patila je od nepoznate bolesti, sa periodima prividnog poboljšanja i naglog pogoršanja. Nikada nije dobila dijagnozu koja bi danas bila zvanično potvrđena. Kako se ove godine obeležava 250 godina od njenog rođenja, rasprava među stručnjacima i dalje traje.

Bez medicinskih kartona, bez sačuvanih lekarskih izveštaja i bez pouzdanog uzorka tkiva, istraživači su primorani da se oslanjaju gotovo isključivo na njena pisma. Upravo u tim redovima, često obojenim ironijom i vedrinom, kriju se tragovi bolesti koja ju je odnela.

Šta znamo o njenim simptomima

Prvi ozbiljan pokušaj da se utvrdi uzrok smrti pojavio se 1964. godine, kada je lekar Zakari Koup izneo teoriju da je Ostin umrla od Adisonove bolesti, retkog poremećaja nadbubrežnih žlezda. Kasnije su se pojavile i druge hipoteze: rak želuca, tuberkuloza, Hodžkinov limfom.

Sve ove bolesti dele određene simptome koje je Ostin opisivala: iscrpljenost, gubitak telesne težine, slab apetit, povremene temperature i drhtavicu.

Međutim, detaljnija analiza njenih pisama donela je složeniju sliku. Neurooftalmolog Majkl Sanders i njegova koleginica Elizabet Grejem, oboje dugogodišnji lekari u bolnici Sent Tomas u Londonu, godinama su proučavali svaki sačuvani red koji je napisala.

Najizraženiji simptomi javljaju se krajem avgusta 1816. godine, oko 11 meseci pre smrti. Džejn se žalila na reumatske bolove, naročito u leđima i kolenu. Imala je jake napade umora, temperature i osip na licu koji je opisala rečima da je „crna i bela i svake pogrešne boje“. Osip je bio prolazan, ne trajan.

Bolest je imala talase. Povremeno je pisala da se oseća „podnošljivo dobro“, bila je aktivnija, čak je početkom 1817. započela roman „Sanditon“. Ali stanje bi se ubrzo ponovo pogoršalo.

U maju 1817. godine otputovala je u Vinčester po preporuci lekara, kako bi je pregledao ugledni hirurg. Iz pisama se vidi da je imala pristup kvalifikovanim lekarima, a nema dokaza da su je lečili nadrilekari. Ipak, u junu i julu stanje se dramatično pogoršalo. Puls joj je bio slab, provodila je dane u snu. Dana 15. jula izdiktirala je poslednje stihove pesme „Venta“. Već 17. jula doživela je napad i izgubila svest. Prema svedočenju sestre Kasandre, poslednje reči bile su molba za strpljenje i molitvu. Preminula je u snu, u zoru 18. jula, naslonjena na sestrino krilo.

Nova teorija: lupus

Sanders i Grejem odbacili su neke ranije hipoteze. Kod Adisonove bolesti tamnjenje kože je trajno i zahvata celo telo, dok je kod Ostin osip bio samo na licu i prolazan. Tuberkuloza je u to vreme bila izuzetno česta, ali ona nije imala tipične plućne simptome. Kod limfoma nema artritisa ni promena na koži, a bolest bez terapije ne bi pokazivala spontane faze poboljšanja kakve je imala.

Zbog bolova u zglobovima, osipa, temperatura i naglih pogoršanja i remisija, istraživači su izneli novu pretpostavku: sistemski lupus eritematozus. Ova autoimuna bolest, prvi put opisana tek nakon njene smrti, često pogađa mlade žene i može biti fatalna u tridesetim i četrdesetim godinama. Karakterišu je upravo bolovi u zglobovima, promene na licu, umor i talasni tok bolesti.

Dokaz, međutim, ne postoji.

Postojala je ideja da se analizira pramen njene kose, koji se čuva u Muzeju Džejn Ostin u Hempširu. Ipak, stručnjaci su zaključili da DNK analiza bez korena dlake ne bi mogla dati pouzdan odgovor. Dodatno, testiranja su pokazala da su dva od tri sačuvana uzorka bila kontaminirana tokom skladištenja, dok je treći pokazao uobičajene vrednosti elemenata. Dalja analiza ne bi razrešila misteriju.

Za razliku od slučaja Ludviga van Betovena, čija je DNK analizom otkrila genetske rizike, hepatitis B i trovanje olovom, u slučaju Džejn Ostin fizičkih dokaza jednostavno nema dovoljno.

Bolest u njenim poslednjim romanima

Iako uzrok smrti verovatno nikada neće biti definitivno potvrđen, njena bolest baca novo svetlo na poslednja dela.

Teme bolesti i lečenja snažno su prisutne u romanima „Ubeđivanje“ i nedovršenom „Sanditonu“. U njima se oseća drugačiji ton, manje bezbrižan, sa suptilnijom senkom prolaznosti. U „Sanditonu“, koji je počela da piše tokom kratkog poboljšanja početkom 1817. godine, satirično prikazuje pomamu za morskim vazduhom i banjama kao lekovima za tada još neimenovane bolesti.

Uprkos sopstvenoj slabosti, zadržala je oštrinu i humor. Njeni poslednji tekstovi ne zvuče kao rezignacija, već kao dokaz unutrašnje snage.

Uzrok smrti Džejn Ostin možda će zauvek ostati nepoznat. Ali iz pisama, svedočenja i njenog stvaralaštva jasno je jedno: do poslednjih dana bila je okružena porodicom i zadržala lucidnost i duhovitost po kojima je pamtimo.