Fizičar sa Harvarda tvrdi da raj ima adresu u svemiru – i kaže da zna tačno gde se nalazi

Pozivajući se na osnovne principe savremene kosmologije, poput Hablovog zakona, prema kojem se udaljene galaksije udaljavaju brže kako se svemir širi, i na pojam kosmičkog horizonta, teorijske granice iza koje više ništa ne možemo da posmatramo, Giljen je izveo zaključak da bi ono što religijske tradicije nazivaju „rajem“ moglo da se nalazi na oko 439 milijardi triliona kilometara od nas, dakle izvan granica vidljivog svemira.

Takvo tumačenje, koje spaja biblijsku simboliku i moderne astronomske modele, odmah je izazvalo reakciju naučne zajednice. Astronomi su ubrzo poručili da kosmički horizont nema nikakvo mistično značenje i da ga nije moguće tumačiti kao neku vrstu fizičke kapije ka „drugom svetu“.

Aleks Đaninasa, profesor astronomije na Koledžu Konektikat, jedan je od naučnika koji su jasno osporili Giljenovu interpretaciju. On objašnjava da kosmički horizont nije stvarno mesto, već granica do koje možemo da vidimo, jednostavno zato što svetlosti treba vreme da stigne do nas, a svemir ima konačnu starost.

Svemir je star oko 13,8 milijardi godina, a svetlost se kreće brzinom od oko 300.000 kilometara u sekundi. To znači da možemo da posmatramo samo one regione čija je svetlost imala dovoljno vremena da doputuje do Zemlje. Neki delovi svemira su toliko udaljeni da njihova svetlost još nije stigla – i možda nikada neće.

Posebno važnu ulogu u toj priči ima period kosmičke inflacije, koji se odigrao delić sekunde nakon Velikog praska. Tada se prostor širio neverovatnom brzinom, toliko da su neki regioni trajno „odvojeni“ jedni od drugih. Materija je ograničena brzinom svetlosti, ali sam prostor može da se širi brže od te granice, čime udaljava već razdvojene delove svemira još dalje.

Giljen kosmički horizont tumači kao prirodnu završnicu fizičkog univerzuma, iza koje bi mogao da počne „božanski domen“. Đaninasa, međutim, smatra suprotno: gotovo je izvesno da se prostor nastavlja i dalje, verovatno ispunjen zvezdama, galaksijama i planetama, ali bez ikakvog naučnog osnova da se to područje proglasi božanskim carstvom.

Ipak, Giljenova ideja nije izolovan slučaj. Poslednjih godina sve češće se može primetiti da pojedini naučnici ili autori bliski nauci javno razmatraju koncepte koji imaju religijsku ili metafizičku notu. Kosmolog Nijaješ Afšordi je, na primer, ukazivao na to da se Veliki prasak ponekad, čak i u naučnim krugovima, opisuje jezikom koji podseća na priču o stvaranju.

Đaninasa smatra da razlog za takve trendove nije nova nauka, već novi način širenja ideja. U eri društvenih mreža i instant objavljivanja, kontroverzne metafizičke ideje mogu se brzo plasirati i dobiti podršku istomišljenika širom sveta.

S druge strane, fizika je oduvek zalazila u teritorije koje u početku nisu bile proverljive. Ajnštajn je opštu teoriju relativnosti objavio 1915, ali je eksperimentalna potvrda stigla tek nekoliko godina kasnije, kada je Artur Edington tokom pomračenja Sunca 1919. potvrdio gravitaciono savijanje svetlosti. I danas postoje teorije, poput teorije struna, koje predviđaju dodatne dimenzije, ali još nemaju eksperimentalnu potvrdu.

U tekstu za Popular Mechanics, fizičar Majkl Pravica sa Univerziteta Nevada razmatrao je ideju da bi pojmovi poput raja ili pakla, pa čak i religijske figure, mogli biti „hiperdimenzionalni“ fenomeni. Naglasio je, međutim, da govori metaforički i metafizički, a ne u okvirima testabilne fizike.

Na pitanje o pokušajima da se raj „locira“ izvan vidljivog svemira, Pravica reaguje sa dozom ironije. Ne odbacuje ideju raja, ali smatra da je njegovo prostorno smeštanje intelektualno ograničavajuće.

Ako zamislimo svemir kao dvodimenzionalni krug, kaže on, Giljen postavlja „zagrobni svet“ izvan tog kruga. Ali svemir se širi, što već komplikuje geometriju. Ako je raj prostorno „napolju“, da li se i on širi zajedno sa svemirom? Ili se udaljava? Takva logika brzo postaje problematična.

Pravica smatra da, ako postoje dodatne dimenzije stvarnosti, raj bi mogao da postoji „unutar kruga“, ali u dimenziji koju ne opažamo. Ipak, jasno naglašava da takve ideje pripadaju metafizici, oblasti filozofije koja se bavi pitanjima identiteta i prirode postojanja, a ne empirijskoj nauci.

U ovom trenutku, kaže on, ne postoji način da se izmeri energija koja bi postojala izvan našeg prostorvremenskog „mehura“. Čak i kada bismo pokušali da raj odredimo kosmološkim alatima, takav poduhvat bio bi osuđen na neuspeh, jer bi, ako postoji, bio vezan za drugačiji oblik energije i ne bi podlezao zakonima gravitacije ili poznatim fizičkim interakcijama.

Đaninasa je, međutim, nedvosmislen: bez proverljivih predviđanja i eksperimentalnih dokaza, tvrdnje o fizičkom postojanju raja ne mogu biti deo naučnog diskursa. Izuzetne tvrdnje zahtevaju izuzetne dokaze.

Pravica na tu tenziju gleda drugačije. Inspiracija, smatra on, često prethodi dokazu. Mnoge velike naučne ideje započele su kao neproverljive hipoteze, kao trenutak intuicije. Njutn je u svoje vreme bio osporavan zbog ideje gravitacije kao nevidljivog polja. Teorija struna i dalje operiše u sferi matematičkih konstrukcija bez direktne eksperimentalne potvrde.

Zašto bi hiperdimenzionalnost bila neprihvatljiva kao početna ideja, pita se Pravica. Čak i kvantna spregnutost, ono što je Ajnštajn nazivao „sablasnim delovanjem na daljinu“, lakše se zamišlja ako čestice ostaju povezane kroz skrivene dimenzije, poput presavijenog papira koji spaja dve udaljene tačke.

Posle objavljivanja teksta o hiperdimenzionalnom raju, Pravica kaže da je dobio stotine mejlova, uglavnom podrške, od inženjera i naučnika koji dele slične poglede, ali ih retko javno iznose.

„Ja sam fizičar, ali sam i čovek“, kaže on. „Imam pravo da zamišljam šta je izvan mehura.“

Đaninasa ostaje pri stavu da lična ili religijska uverenja moraju biti jasno odvojena od nauke. Fizika može sa zapanjujućom preciznošću da opiše čestice i sile, ali pitanje zašto postojimo možda ipak pripada nekoj drugoj vrsti traganja.